СТРЕЉАЧКИ КЛУБ ,,ГЕОФОН“ БОГАТИЈИ ЗА НОВИ ВАЗДУШНИ ПИШТОЉ

Начелник општине Теслић, Милан Миличевић уручио је јуче, 24. новембра 2021. године нови ваздушни пиштољ за стријелца Николу Јовичића. Познато је да СК „Геофон“ постиже врхунске резултате на такмичењима спортског стрељаштва, доминирајући у појединачним и екипним пласманима.

Нови пиштољ, користиће за даљи рад при такмичењима и тренинзима, будући да је пиштољ, који је до сада Никола посједовао, стар деценију и не прати најновије технолошке стандарде, који би олакшали рад и коришћење.

„То ће ми у будућности донијети још боље резултате. Морам да кажем да ће ми ова помоћ, заиста, много значити, будући да сам стари пиштољ константно морао поправљати и никад нисам био сигуран да ли ће он проћи строге и захтјевне контроле на такмичењима. Нови пиштољ опремљен је најновијим, електронским окидањем, тако да је то још једна велика предност“, истиче Никола.

Подсјетимо се да је стријелац Никола Јовичић оборио републички рекорд, али и рекорд Босне и Херцеговине у категорији ваздушног пиштоља.

Миличевић наводи да је Општинска управа издвојила средства за куповину ваздушног пиштоља, која су била намијењена за спортске клубове и која служе за ванредне ситуације, било да се ради о важним такмичењима, или набавци опреме.

„Стрељачки клуб „Геофон“ је, заиста, успјешан, чак и када говоримо о међународном нивоу. Стрељаштво је веома скуп спорт и практично је немогуће из редовних средстава издвајати средства за куповину опреме. Досадашња опрема је била застарјела и овај пиштољ високе вриједности ће омогућити да стрељачки клуб и они који га користе, у будућности остварују још боље резултате, а ми ћемо и даље наставити да издвајамо значајна средства за набавку опреме и одлазак наших успјешних спортиста на такмичења. Стрељачки клуб у Теслићу има веома дугу, вишедеценијску традицију са завидним резултатима. Све је то резултат рада предане екипе људи, а изнад свега, резултат рада г. Невена Рашића који је својевремено био одличан стријелац, а затим и врхунски тренер чији су резултати препознати и на свјетском нивоу,“ каже Миличевић.

Тренер Невен Рашић истиче да је Општина увијек спремна одазвати се потребама спортиста Теслића и стрељачког клуба „Геофон“, те да ће им уручена опрема бити увелико корисна за постизање још бољих резултата на наредним такмичењима.

/by

ЗАЧЕЦИ КУЛТУРЕ У ТЕСЛИЋУ

Прва културна институција у Теслићу била је „Радничка читаоница“, која је настала 1899. године од стране тадашње интелигенције. „Читаоница“ је од 1910. године имала и свој жиг, а у оквиру њеног рада биле су основане: музичке, спортске, драмске и пјевачке секције; приходи са одржаних приредаба били су намијењени у хуманитарне сврхе. Године 1914. основана је и библиотека у Народној основној школи, а први подаци о њеном постојању налазе се у документима из 1915. године, касније су основане и библиотеке у Вечерњој шегртској школи (1925), те Народна библиотека у Чечави 1929. године. У библиотекама су се могле наћи образовне, стручне и белетристичке књиге, као и фонд часописа и дневне штампе. Послије доласка окупатора рад „Радничке читаонице“, био је забрањен, а многе књиге су уништене, тек послије ослобођења мали дио је сакупљен, те је формирана Среска народна библиотека 1945. године, након које је основана и Народна библиотека „Едо Блажек“ 1953. Године, која је ушла у састав Центра за културу , образовање и информисање. Библиотека „Едо Блажек“ у периоду од 1970. до 1980. године имала 21 пункт покретне библиотеке, која је стизала и до најудаљенијих села у општини. Године 1985. она је имала 8.433 књиге, а 1985. године имала је фонд од 22. 000 књига, примала је 7 часописа и посједовала је читаоницу. Већ у првим данима ослобођења, у септембру 1944. године, Теслићани формирају свој пјевачки хор и покрећу разне културно-умјетничке активности. Од тада, па надаље културне активности су се формирале у складу са могућностима и потребама становништва. Нарочито се развио културно-умјетнички аматеризам и то не само у граду, већ и у селима општине, тако да је 1985. године дјеловало 12 културно-умјетничких друштава са бројним секцијама. Раднички универзитет Теслић је у оквиру свог дјеловања обезбиједио одржавање низа позоришних и оперних представа уз учешће истакнутих умјетника из: Сарајева, Београда, Загреба, Тузле, Зенице, Бањалуке, итд. те већи број естрадних дешавања. У Теслићу је још 1915. године Дестилација основала прво кино, тако да је наш град био међу првим у Босни и Херцеговини са апаратуром за приказивање нијемих филмова, око 1930. године почиње приказивање и звучних филмова. Касније је кино преузела општина града, тако да је ново кино било изграђено на мјесту старог кина и посједовало је 450 сједишта. Радио станица Теслић емитовала је свој први експериментални програм 27. јула 1971. године, а од 28. децембра исте године почела је стално емитовање. Први новинари Радио Теслића били су Бошко Петровић и Симо Петковић, а први уредник Јадранка Анђелић. У Теслићу су радили и други новинари – дописници дневних листова,  а активни су били и ликовни умјетници који су покренули иницијативу за отварање ликовне галерије,  тада се размишљало и о покретању завичајног музеја, али та идеја није остварена. Првог јануара 1973. године Народна библиотека „Едо Блажек“, Раднички унивезитет, Радио Теслић и кино удружени су у Центар за културу, образовање и информисање.

 

Извор: „Теслић у НОБ“, Адван Хозић

Слика: Небојша Дујковић

/by

НЕБОЈША ЂУРИЋ, ТЕСЛИЋАНИН КОЈИ ЈЕ СТАВИО ТАЧКУ НА  ВИШЕДЕЦЕНИЈСКИ МАТЕМАТИЧКИ ПРОБЛЕМ

Небојша Ђурић, математичар са Универзитета у Бањој Луци, заједно са својим руским колегом Сергејем Бутерином са Државног универзитета Саратов је недавно објавио трећи врхунски научни резултат којим је ставио тачку на вишедеценијски математички проблем. Инверзни проблем за операторе Штурм-Лиувиловог типа са кашњењем је коначно ријешен и то захваљујући нашем Теслићанину.

Небојша је одрастао у Младиковинама. Завршио је основну школу у Блатници, а Гимназију у Теслићу. Дужи низ година се бавио шахом и успјешно представљао Теслић на шаховским турнирима широм региона. Послије Гимназије уписује математику на Универзитету у Бањој Луци. Сада већ познати математичар за наш портал се осврнуо на стање у Теслићу.

,,Поред туристичког потенцијала, Теслић посједује огроман потенцијал у младим талентима. Многи спортисти, ученици, културни и просвјетни радници у Теслићу биљеже запажене резултате. Већина тих резултата се постиже захваљујући ентузијазму појединаца, а не системском раду. Због недовољног улагања, многи таленти не добијају праву прилику. Ако желимо бољи живот у Теслићу онда то морамо промијенити.“ – потврдио је Небојша за наш портал.

Ђурић ипак нагашава да се осјетио значајан напредак у Теслићу по овом питању. ,,У Босни и Херцеговини, Теслић је општина која процентуално највише издваја за стипендирање својих студената. Поред тога, није тешко примијетити повећан број културних манифестација у нашој општини.”

Небојша се осврнуо и на неискориштен туристички потенцијал општине Теслић. ,,Двије најљепше планине наше општине су запостављене. Мислим свакако на Вучју и Очауш планину. Туристички развој јужног дијела општине се налази у блокади због недовољно изграђене путне мреже. Да би се извршила деблокада, потребно је изградити два важна путна правца, Очауш – Масловаре и Блатница – Бистричак. С обзиром на то да изградње ова два путна правца нема ни у изборним обећањима, нисам оптимистичан да ће туристички потенцијал ускоро угледати љепше дане.”

За крај Ђурић је изразио жаљење што Теслић нема ниједан регионални медијски портал који би презентовао проблеме локалне заједнице. ,,Многи локални проблеми остају у теслићком дворишту. Понекада једноставно не можемо сами ријешити проблеме. Потребна је сарадња са осталим општинама, али исто тако и да републички ниво препозна проблеме у Теслићу. Знам да је то сада политичко питање, али неопходно је да указујемо на тај проблем.“

Захваљујемо се на разговору асистенту Архитектонско-грађевинско-геодетског факултета, Небојши Ђурићу, а надамо се и сарадњи у будућности на мотивисању и савјетовању ученика и будућих студената.

/by

НАГРАДНИ КОНКУРС – ЦРТЕЖОМ ДО УЛАЗНИЦЕ

,
Драга дјецо, евидентно је да ових дана уживате у чарима клизања, па смо одлучили да вам пружимо могућност да освојите улазнице за бесплатне сате клизања на градском тргу.
Учествујте у наградном конкурсу, нацртајте један цртеж везан за традицију и обичаје нашег краја, пошаљите фотографију цртежа нама у инбокс или на вибер број: 065683037, а ми ћемо направити објаву и омогућити гласање. Побједнички цртежи ће бити они који добију највише свиђања, а десет аутора од нас добијају поклон улазнице за клизалиште.
НАГРАДНИ КОНКУРС - ЦРТЕЖОМ ДО УЛАЗНИЦЕ 5
/by

ОГЊЕН ЛАЗИЋ ИЗ ТЕСЛИЋА НАПРАВИО ПРВУ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ОБУКУ ПЛАНИНАРА

пликација за планинаре није само технички и научни успјех једног студента прве године студија, она је много више.
Она је потврда да „овдје“ и „сад“ постоје способни и вриједни млади људи, примјер за околину и све нас. Свакодневно их срећемо, скоро да их и не примјећујемо, и то не због њихове скромности и маленкости већ због наше охоле бахате незаинтересиваности за било шта што неће нас лично усрећити или „обогатити“.
А има Теслић младих математичара, правника, љекара, економиста, програмера, научника, пјесника, композитора, глумаца, музичара…..
Многи ће рећи: „Има па шта“.

Замислите, на каквом бисмо духовном дну били да нема ових свијетлих орјентира који сијају
пуним сјајем за себе и за нас, не допуштајући да у потпуности утихнемо, нестанемо.
https://www.facebook.com/pk.ocaus/videos/240473554668873

/by

ЛЕГЕНДЕ И ВЈЕРОВАЊА ВЕЗАНА ЗА „МОМЧИЛОВО ГРОБЉЕ“

У сливу доњег тока Мале и средњег тока Велике Усоре налазе се на више мјеста, у мањим и већим групама, као и појединце, старински надгробни споменици (стећци, каменови, биљези). Најинтересантнија група надгробних споменика је у селу Врућици, крај истоимене бање, 6 км далеко од индустријског Теслића, а на једном малом брежуљку, на југозападној падини брда Стражбенице, на којој се још данас разбиру темељи некога старога града. До тих гробова води уз Бркића Поток сеоски пут, као одвојак бановинског друма Теслић – Фратрова Ћуприја. То гробље, окружено је данас густим насељем. Изнад њега су куће Самарџића, а испод, у непосредној близини, кућа Бркића. Са тог брежуљка отвара се лијеп видик према западу и југозападу, дочим је према истоку и сјеверу затворен Стражбеницом и Градином, поврх који води неки стари камени друм, који народ назива Калдрма. Долина је врло питома, обилује лијепим ораницама, ливадама, храстовим гајевима и студеним изворима, званим Змајевац, Каревац, Риљевац итд. Да је ту некада успјевала и винова лоза, сведоче нам остаци лозе, а и називи Виноград и Лозник, којим су означене поједине данашње оранице.
Група ових интересантних надгробних споменика састоји се од три стећка (камена, биљега), од којих се сваки разликује посебним обликом и величином.

Први највећи, за којег народ вјерује, да је гроб „ Војводе Момчила „ , има велику призматичну основу, правилно израђену од једног комада. На тој плочи лежи данас преваљени горњи дио споменика. Тај горњи дио има облик правилног саркофага, у облику куће са двокрилним кровом. Ивице су му обрубљене са 12 цм дебелим округлим рубом. Рубови односно ивице, завршавају се на угловима у камене, мало овеће јабуке. Са шљемена источне и западне равнине спушта се из јабуке кроз средину исто тако округао руб, који се од средине грана на двије стране и спаја са доњим широким рубом. Јужна и сјеверна страна саркофага је правокутног облика. Пошто стећак лежи срушен са доље окренутом сјеверном страном, то се орнаментика може видјети само на горе окренутој јужној страни. На истој се види врло правилно утесана рука (десница) од рамена, савијена у лакту, а са песницом, која држи топуз или бакљу. Та скулптура је израђена врло лијепо и за оно вријеме управо умјетнички. Испод песнице са пруженим палцем у вис, налази се држак од топуза. Сама глава од тупуза (бакље) је елиптичног облика са три реда бразда, односно избочина. По овој истесаној или боље рећи утесаној руци са топузом, јасно је, да је покојник окренут главом према западу, као што се обично копају и данас кршћани. Да ли има какве орнаментике или натписа на супротној, сјеверној страни, окренутој сада према земљи, није познато ни најстаријим људима у селу. Али се даде закључити, да с обзиром, што постоји орнаментика и напријед споменута ознака на јужној страни, да ни ова сјеверна, која је ради своје тежине дубоко уронила у земљу, није остала празна, већ да је и на њој утесан исти или што је још вјероватније, неки други знак, обиљежје моћи и владарства. Лако је могуће, да се на тој страни налази натпис. Стећак, за којег народ неосновано вјерује, да је гроб супруге Војводе Момчила, мањи је од првога, те се налази непосредно уз узглавље, окренут по дужини од сјевера према југу. Овај стећак има преко половице утесан појас 14 цм широк, те се од њега почиње сужавати и свршава се у облику куполе, на чијем се врху налази истесана јабука, из које спуштају на све стране удубине (бразде) и 14 поља. Својом израдом и правилношћу изгледају као купола или капа са спуштеним покривачем. На стећку нема никаквих других орнамената, те стоји усправно на свом мјесту; једино на јужној страни га је изглодао зуб времена, што се види из једне велике пукотине. Премда овај стећак има облик самосталног гроба, и ако народ вјерује, да је то гроб „ супруге Војводе Момчила „ , добром посматрачу биће одмах јасно, да је овај стећак саставни дио оног напријед описаног гроба испод саркофага. Доказ је што стоји на једној огромној плочи, окренутој по дужини од сјевера према југу, те има облик обелиска, који својом висином наткриљује друга два стећка и стоји управо геометријски тачно изнад камене плоче, на којој се виде тачно удубине, гдје је стајао саркофаг. Да то није посебан гроб већ споменик (биљег) свједочи нам и његов положај. У случају, да је ту сахрањен мртвац, био би гроб окренут према истоку као и друга два.

Трећи стећак, који је по народном вјеровању гроб „ сина Војводе Момчила “ лежи јужно од главнога. По својој изради је најједноставнији, а по величини најмањи. Његова плоча, потпуно је уронила у земљу. На тој плочи стоји мало сагнут стећак. Он је израдом доста сличан првом, јер је и он саркофаг у облику куће са четверокрилним кровом, али се не свршава у једном шљемену, већ свака страна има облик правилног трапеза. На горњем дијелу правокутно-хоризонталног крова истесана је јабука, која има овалан облик. Рубови и овога стећка су обрубљени округло истесаним, 10 цм дебелим рубом. На њему нема никаквога натписа, ни посебне скулптуре. Премда је околина, у којој се налазе ти старински споменици насељена српско-православним и римокатоличким становништвом, њихово је вјеровање о тим гробовима неподјељено. Једни и други вјерују, да у њима леже кости чланова породице Војовде Момчила, који је некада владао овим крајевима. Прича се, да је дворове имао на мјесту гдје се сада налазе остаци старога града. Испод градине да је била велика варош и да се и данас зна за мјесто, гдје су биле ковачнице.

И ако на гробовима нема никакве кришћанске ознаке (крста-крижа) ипак су тврдо увјерени, да су кршћани. Народ вјерује, да су ти гробови светиња и чувари њихова села и околице. Не дозвољавају их прекопавати, јер би их по њихову вјеровању побио лед. Несметани, мирни опстанак тих гробова доводе у везу са родом у години. За вријеме великих суша похађају те гробове, те се моле Богу са благу кишицу. Док нису имали цркава држали су на њима обљетнице (масла) тј. молитве за родну годину.

Прича се, да је за вријеме турске владавине неко покренуо један мањи камен и како се налазио на узвисини, он се одваљао за неколико метара у долину. Те их је године наводно побио страшан лед. Одмах се сложише сељаци и у јесен извукоше камен на старо мјесто. Ово вјеровање прелази с кољена на кољено, те их не може нико увјерити о противном. Чуо сам, да још и данас долазе на гробове они, којима је учињена каква неправда или их тишти каква бол, те у самоћи, вјерујући, да то чује добри владар, проклињу свога противника, који им је неправду учинио и бол нанио и вјерују да ће клетва стићи противника, јер је управљена са тога мјеста.

Све до прољећа године 1916. били су ти гробови недирнути. Турци их нису дирали, јер на њима није било никаквога кршћанског обиљежја, а послије окупације народ је то бранио. Могуће је једино, да је за турске владавине горњи дио главнога стећка и одвојен од главне основне плоче и преваљен, са намјером и мишљењем, да ће се одмах испод саркофага нешто наћи и тако је остао на мјесту преваљен, јер толики масив није било лако натраг повратити и уз најбољу вољу. У прољеће године 1916 за вријеме Свјетског рата, кад је над фабриком у Теслићу била постављена војна управа, подузео је војни командант капетан Bauer да испита те гробове. Његовој заповједи није се смио нико противити. Рано у јутро, како прича један очевидац, дошао је споменути капетан у друштву са неколико творничких чиновника, те је са својим творничким радницима (јер су се домаћи устручавали радити на том мјесту) започео откопавање једног гроба. По причању тог очевица, посао није био лак. Предузимачи наиме били су у том полсу лаици, те су непознавајући правог начина отварања такових гробница, започели код узглавља копати у дубину. То је ишло тешко, јер им је сметао угао масивне основе (плоче). Немајући справа за подизање, подметнуше и упалише једну мину, која срећом није имала великог дјеловања, јер је од масивне плоче откинула тек један комадић. Након дугог копања, тек око три сата послије подне, докопаше до гроба (костура), који је, како прича очевидац, био засвођен поточним каменицама. И сад се догоди нешто што учвршћује народно вјеровање:“И у тај час“, прича један старац,“док су они пребирали земљу и прегледавали кости око главе, изненада се наоблачи и удари страшан пљусак. Муња опали у један храст у непосредној близини гробова. Сви се разбјежаше однесавши неколико комадића хаљинке, и два три прстенчића, а гроб оставише отворен. Сутрадан послаше раднике, да поврате земљу у гроб и да га затворе“. И заиста и данас се види, на мјесту гдје је копано, да је то било неко лаичко истраживање и да је обављено у журби и остављено у нереду.

Пошто ме интересовало, да ли су ти предмети својевремено предани у Народни музеј у Сарајеву или су можда за вријеме рата послани на страну, једном сам приликом отишао у музеј и потражио те предмете. Предусретљивошћу тамошњих чиновника, нашао сам у дворани за средњовјековне старине те нађене предмете, под именом: Предмети нађени у Врућици под једним каменом. Ту се налазе ове ископине:  један златан прстен, по изради дубровачког поријекла. На њему се виде са горње стране израђене двије главе, мушка и женска, а са доње стране двије руке састављене у знаку руковања (поздрављања). Један сребрен прстен са тешко читљивим натписом, те један други златан прстен са лијепом орнаментиком. Осим тога, ту се налази неколико комадића (крпица) скупоцјеног броката са златном жицом (потком), остацима одјеће. Напокон ту се налази и један комадић жељеза и велики ексер кованац.

Пошто су ти, по својој изради и облику јединствени споменици у нашој држави, сада у поремећену положају, покушао сам да их цртежем прикажем у реконструисаном положају тј. онако како су изгледали у почетку свога постојања. Како се на цртежу види, више исправљеног саркофага подиже се обелиск ( за којег народ вјерује да је гроб), који са саркофагом и другим мањим гробовима, чини једну цјелину и преставља врло лијеп и скупоцјен споменик.

Ивор: ИЗ УСОРСКОГ КРАЈА И ОКОЛИНЕ“

ПЕТАР М. БИГУНОВИЋ, 1937 године

/by

ЋИЛИРИЗАТОР – БЕСПЛАТНА АПЛИКАЦИЈА ЗА ПРЕСЛОВЉАВАЊЕ САЈТОВА НА ЋИРИЛИЧНО ПИСМО

У српском језику латиница и ћирилица су равноправна писма, али у дигиталном свету ћирилица ипак заостаје и ћириличних сајтова и даље има мало.

Нишлија Јован Турањанин, програмер и љубитељ ћириличног писма, дошао је на идеју да то промени на иновативан начин.

Направио је Ћирилизатор – екстензију за веб претраживаче која једним кликом претвара латиницу у ћирилицу на било ком сајту.

Овај једноставан програм препознаје и најчешће стране речи или слова којих нема у српском језику, па њих оставља у оригиналу.

Власници сајтова који имају само латиничну верзију могли би да искористе Ћирилизатор и да уз једну линију кода укључе пресловљавање из латинице у ћирилицу.

Јован се нада да ће уз помоћ његовог програма више људи моћи да ужива у ћириличном писму на српском интернету.

Ћирилизатор је додатак за веб прегледаче која омогућава да једним кликом укључите или искључите пресловљавање жељених сајтова са латинице на ћирилицу. Када је укључен за одређени сајт, све странице на том сајту биће аутоматски пребачене на ћирилицу током текуће и свих наредних посета. “Одмах по инсталирању, програм је аутоматски укључен за неке од најпопуларнијих домаћих новинских сајтова и огласника”, наводи аутор.

Јован Турањанин је из Ниша. На Електронском факултету дипломирао је као инжењер електротехнике и рачунарства за рачунарство и информатику. Потом је стекао звање мастер инжењер електротехнике и рачунарства за рачунарство и информатику.

Ћирилизатор је тренутно доступан за кориснике следећих browser-a: Google Chrome, Mozilla Firefox, Microsoft Edge, независно од оперативног система. Његово коришћење је потпуно бесплатно.

Линкови за инсталацију у зависности од прегледача:

Када инсталирате додатак, у горњем десном углу појавиће вам се иконица за екстензију, где можете укључити Ћирилизатор

/by

ЛЕГЕНДА О РЕЛИКВИЈИ СВ. ГОСПЕ ОД КОНЏИЛА И ТРАДИЦИЈА СТАРА ВИШЕ ОД 270 ГОДИНА

Комушина је на гласу ради годишњег прошења, које се држи на Велику Госпу, познато под именом „Конџила“ . Приликом те црквене светковине искупи се у Комушини на хиљаде ходочасника и из најудаљенијих крајева, да присуствују процесији и ношењу старе Богородичне иконе из комушанске цркве до мјеста Конџила, гдје је подигнута мала завјетна капела. Приликом те вјерске светковине састане се у Комушини и велики број свештених лица, као на каквом конџилу (сабору) те је то мјесто, по мишљењу наших стручњака, по томе, и прозвано „конџила“.

Легенда о икони Мајке Божје
О реликвији св. Госпе од Конџила, која заиста претставља умјетничко дјело, постоји у народу ова легенда:
Прије сто и педесет година неки сиромашак муслиман из оближњег села М р к о т и ћ а, недалеко од Т е ш њ а, нађе у једном љесковом грму икону Мајке Божје, однесе је кући и кријући од својих укућана остави је у хамбар (житницу). И догоди се чудо! Хамбар овога сиромаха од тога часа никада није омањио. Окна увијек пуна пшенице и другог жита, и коликогод сиромашак одвади, толико преко ноћи нарасте. Он је знао одкуд му то обиље, али никоме није своје тајне повјеравао. Његова знатижељна жена стаде га сваким даном да пита, одкуд су окна у амбару увијек пуна. И не могавши јадни човјек одољети жениној знатижељи, напошљетку каже своју тајну жени. А жена, ко жена! Поче се по селу да хвали, те од уста до уста, од села до села, чудо св. Госпе стиже и до ушију наших Комушанаца. Како су били од вајкада побожни, договоре се, да од муслимана у Мркотићу откупе свету икону. Нешто ради јавности, а и ради понуђеног великог откупа у благу, муслиман пристаде и даде икону из амбара. Са великим слављем и припремама пођоше Комушанци из Мркотића, носећи икону св. Госпе преко поља и брежуљака, док не дођоше на мјесто данашње завјетне капеле. Ту им икона толико отешча да је нису могли с мјеста макнути, већ од умора попадоше и заспаше. У сну им се јави Света Госпа, те им рече да је даље не носе, већ да јој на том мјесту подигну капелу. Кад се пробудише, одмах то одлуче и касније учинише.
Од то доба, и на тај начин, по народном вјеровању, поста завјетна црква Конџила. Комушина је полупланинско село. Народ је здрав, јак и отпоран, али доста темпераментан, те је и назив мјеста у складу са тим њиховим особинама.
Са православним у сусједним селима живе у особитом пријатељству, куме се и посјећују о божићним празницима и славама, али за чудо, још није било случаја да се између себе жене.

Начином живота, одјећом и обичајима не разликују се много од православних комшија.
Одјећа им је живописна, старинска. За једну разлику од православних носе на везеној мушкој и женској кошуљи знак „Срца Исусова“. То је овеће дугме, са становитом орнаментиком, направљено од платна, те причвршћено испод прсног разреза. На одјећи носе и друге везове религиозног карактера. То су, као и код православних, везени крсташи и гране у разним бојама и симболима. На жалост, и ова се старинска ношња, у најновије доба, доста квари, јер вуном везене орнаменте замјењују везом од стаклених бобака. То су сићушне разнобојне шупљо стаклене куглице, које купују по дућанима и нижу на конац, те од њих израђују вез у разним орнаментима.

Особито је живописна ношња комушанске дјевојке. На глави носи црвену капу, окићену умјетним цвијећем, везом, новцем и бобицама. Момци особито много полажу на везену кошуљу и везени, искићени мали торбак. У групама долазе и одлазе на збориште, уз пратњу мале тамбурице.
Земљорадњом се баве доста примитивно. У посљедње доба све се више одају творничком раду и шумским пословима, а на штету земљорадње, свога главног занимања, за које у том лијепом и доста плодном крају постоје сви добри услови.

 

Само средиште села налази се на лијевој обали В е л и к е  У с о р е, 1 км од жељезничке станице Слатина, на једној лијепој узвисини. Ту је жупни двор и стара католичка црква, која постоји још од године 1743. т.ј., од доба кад је травничка жупа раздјељена у седам нових жупа. У то доба била је у Босни и Херцеговини само 31 жупа, са 61 свештеником фрањевцем. Реон комушанске жупе сeзао је близу Б р о д а. Зиданих храмова било је врло мало: три фрањевачка манастира и двије зидане цркве, од којих је једна ова у Комушини. Комушанска црква једна је од најстаријих, те се у њој и данас налазе матичне књиге писане ћирилицом, односно, босанчицом, како је неки називају. Црква и жупни двор обнављани су више пута, а 1930 године потпуно су реновирани.
Извор: “ ИЗ УСОРСКОГ КРАЈА И ОКОЛИНЕ“

Петар М Богуновић 1937. године

/by

ДАНИЈЕЛА ЂУКАНОВИЋ: ТЕСЛИЋКИ ВЕЗ У ПРОШЛОСТИ И ЊЕГОВА ПРИМЈЕНА У ДАНАШЊЕМ ВРЕМЕНУ

,

Сви елементи одјеће, било сеоске или градске, доживљавали су трансформације и мијењали су се у зависности од природних услова са једне стране и историјско-политичких процеса са друге стране. Све промјене у развоју и форми традиционалног костима од оног са краја XIX вијека и до 50-их година XX вијека можемо пратити у самој трансформацији кошуље.

“Подстицај променама дају велика, комплексна политичка догађања и историјска кретања. У току сеоба и мешања становништва од пресудног је значаја за одржавање и преовладавања ношње старосједилаца или досељеника то чија је култура јача. Истраживања су утврдила да окупацијом Босне и Херцеговине од Аустроугара 1878. године долази до великих промена које се огледају у наглом губитку динарских одлика одевног обрасца. Доминантну улогу имаће панонски и оријентални елемент, било у кроју или детаљима. Поједини елементи ношње оријенталног-градског порекла продиру у села у време њиховог ослобођења од турске власти и продора елемената западне културе.”[1]

Народна ношња у теслићком крају припада посавском  типу народних ношњи, односно ношњи Брђана. Назив “Брђаци” карактеристичан је и за Србе и за Хрвате који живе око Теслића и Добоја (села: Макљеновац, Алибеговци, Сивша, Уларице, Путниково Брдо, Вила, Комушина, Бардаци, Барићи, све до огранака планине Борје југозападно од Теслића). Српско становништво насељава западни дио ових крајева уз ријеку Укрину. Постоје и мијешана села тако да се не може повући строга граница између српских и хрватских села.[2]

Ношња “Брђака” дјелује доста скромније од ношње равне Посавине. На њој нема пуно веза, а и сами дијелови, нарочито кошуље и мараме које се у овом крају зову “крпе” много су скромније и мањих су димензија од посавских. Старији тип ношње овог типа изгубио се почетком XX вијека, поготово везене мараме, опанци и шарене чарапе, док се остали дијелови ношње носе уз новији тип кога становници теслићког краја памте, а то је тип ношње од 40-их година XX вијека. Новији тип ношње је народна ношња коју теслићани данас препознају као дио свог националног и културног идентитета. Материјал, крој и вез те ношње данас представљају израђујући реплике народних ношњи и изувачањем техника веза теслићког краја у времену у којем они данас живе.

Старији тип ношње теслићког краја, односно ношња која је израђивана крајем XIX вијека данас се на терену  не уочава, и као таква непозната је већини становништва теслићког краја као дио њиховог  културног идентитета. У Музеју Републике Српске чувају се два примјерка женских кошуља из теслићког краја које су израђене крајем XIX вијека, а откупљене у Музеј 30-их година XX вијека. Једна од њих је од домаћег ланеног платна кројена, вуном домаћом и памуком везена, ниспрсница памучним концем везена. Колијер је од куповног платна. Рукави су при дну везени вуном смеђе, плаве и зелене боје у орнаменту гранчица. Испред овог орнамента је плави вунени прутак у цик-цак везу од бијелог памука, смеђи вунени прутак и на ивици рукава бијела ланена керица. Кошуља је откупљена од Душанић Милеве 1937. године из села Прибинић. Друга женска кошуља откупљена је у Музеју 1932. године од господина С. Крстића из села Прибинић. Израђена је од ланеног платна. На рукавима кошуље преовладава мотив гранчице у тамноплавој, тамноцрвеној и смеђој боји. Уз гранчицу се уочава и мотив цвијета.

Реплике народних ношњи и по који оригинал који се данас чува унутар одређених удружења која дјелују и раде у теслићком крају израђиване су по узору на новији тип народне ношње која је била позната од 40-их година XX вијека док није нестала у потпуности. Женска народна ношња састоји се од: ланене или памучне кошуље, тканице, ткане мале прегаче, јелека и мараме. Вез на кошуљи је представљен у хоризонталној линији по скуптима, на “јачици”око врата и по порубу рукава ријетко.

Ношња старијих жена, млађих жена и дјевојака нема велике разлике, само је код млађих богатије украшена везом и свјетлијих је боја. Помијешани лан и памук се такође ткају и кошуља добија име према рељефним шарама изведеним у ткању: “прејна кошуља”, “стрикуља”. За кошуље од чистог памука има исто више назива: памучна шаруља, стрикуља, узводна, кутмијача ( са шарама “на кутије”), посемача ( на уздужне пруге, зване стрике). При дну кошуље је вез “крижар” или крстић у виду пруга око цијеле кошуље или пак нешто крупнија врпца звана “мострица”. По дну кошуље је нашивена чипка, руком рађена.[3]

Од мотива новијег типа народне ношње који је присутан на репликама које се чувају у Удружењима која раде теслићки вез  карактеристичан је мотив зелене гранчице са цвјетићима у плавој, црвеној, зеленој, љубичастој и смеђој боји. Овај мотив доминира на кошуљама у женској ношњи теслићког краја. Мотив гранчице присутан је и на “колијеру” односно “јачици”  кошуља. Мотиви су израђени у крстачкој техници веза. У старијем типу ношњи на кошуљама је била примјетна “кита” или “ружа” при дну разреза кошуље. У новијем типу ношњи “ружа” при дну разреза кошуље није присутна. Око врата женских кошуља најчешће је вез са већ наведеним мотивом гранчице. Овај мотив је присутан и по рубу кошуље, док је при дну кошуље нашивена чипка. У новијем типу ношње платно је шивано на машини. Поред лана користило се и куповно платно. Преко кошуље ношен је дуги зубун од црног ваљаног сукна. Око паса је уска тканица тамнијих боја. У православној ношњи теслићког краја прегаче су мањих димензија са геометријском орнаментиком, док су у католичкој ношњи уздужних вертикалних пруга на коцке. На глави су жене носиле обичне четвртасте мараме са дугим ресама по ивици. Марама се обично везала позади испод оног краја који виси.

Мушка ношња је јако рано нестала из употребе. Кошуља је израђивана од обичног конопљиног, ланеног или мијешаног платна ткана у “двије нити” ткз. “мелез”. Набрана је у ситним наборима. Кошуља је дуга до кољена. По скутима кошуље углавном је представљен вез у облику мотива цвијета са четири латице у плавој, зеленој и смеђој боји. Вез је рађен у крстачкој техници веза.  Рукави су широки или са манжетном. Гаће су од истог платна као и кошуља. Имају мали тур и дуге уске ногавице, по дну океране. Љети се обично носи само кошуља и гаће. Кошуља увијек иде преко гаћа.  И мушкарци као жене носе прслук од црног ваљаног сукна.

Напријед наведени вез и мотиви који преовладавају на везу су дио културног идентитета становништва теслићког краја од 40-их година XX вијека до данас, и као такав треба да буде препознат, сачуван, заштићен, примјењив и представљен као дио нематеријалног културног  насљећа ове локалне заједнице. Удружења чија је примарна дјелатност баштињење традиционалних вриједности теслићког краја требало би да свакодневно у оквиру својих дјелатности преносе знање, вјештине и умијеће у изради веза теслићког краја. Очување нематеријалног насљећа, у овом случају веза, манифестује се у развијању свијести код млађих генерација о значају очувања и заштите прије свега нематеријалног насљеђа своје локалне заједнице, а онда у едуковању о значају нематеријалног културног насљеђа на глобалном плану. Да би се очувало и заштитило нематеријално насљеће, у овом случају вез, неопходно је да жене везиље које практично преносе знања то раде на највјеродостојнији начин и да у изради веза примјењују аутентичне мотиве, технике веза и боје које су дио културног идентита њиховог краја, без примјеса и додавања елемената који нису били дио насљеђа заједнице којој они припадају. Примјењивање ових принципа у заштити и преносу знања омогућило би становиштву теслићког краја да његово културно насљеће буде препознато на локалном и регионалном плану. Организовање радионица веза, представљање радова везиља на изложбама, едукација везиља од стране стручних лица, презентовање веза у виду сувенира Општине Теслић само су неки од начина како нематеријално насљеће може бити препознато као дио идентитета једне заједнице, као такво створило би могућност успостављања његове самоодрживости.

 

 

Данијела Ђукановић

музејски савјетник, етнолог

[1] Мирјана Менковић: Зубун, Колекција Етнографског музеја у Београду из XIX и прве половине XX вијека, Етнографски музеј у Београду, 2009, стр 63.

[2] Zorislava Čulić: Narodna nošnja u Posavini, II, Glasnik zemaljskog muzeja u  Sarajevu, sveska XII, Sarajevo, 1957, str. 7.

[3] Исто, стр. 7

/by

„ТЕСЛИЋКИ ВЕЗ“ – ПРВИ ЕЛЕМЕНТ СА ПОДРУЧЈА ОПШТИНЕ ТЕСЛИЋ УПИСАН НА ЛИСТУ НЕМАТЕРИЈАЛНОГ КУЛТУРНОГ НАСЉЕЂА РС

, ,

Општина Теслић обилује богатим  нематеријалним културним насљеђем које су становници ове општине стварали и баштинили у протеклом  периоду.

Под утицајем  историјских промјена, миграција и трендова често долази до промјена и нестанка тих елемената , те смо често свједоци непостојања аутентичних извора информација о постојању истих.

Од самог оснивања у ЈУ „Kултурни центар Теслић“ јасно је кроз Програм рада постављен један од основних циљева, рад на очувању материјалног и нематеријалног насљеђа општине Теслић.

Уписом „Теслићког веза“ на  Листу нематеријалног културног  насљеђа Републике Српске  за ЈУ „ Културни центар Теслић“ којом руководи директор Жељка Драганић Вуковић , може се рећи да су практичним примјером указали на који начин треба у будућности приступати овој проблематици.

Упис „Теслићког веза“ на  Листу нематеријалног културног  насљеђа Републике Српске  отвара пут афирмације многих елемената који се на сличан начин могу чувати од заборава, било ангажовањем запослених у ЈУ „Културни центар Теслић“ било од стране неке друге организације и појединца који свакако могу рачунати на помоћ, искуства и посредовање руководства ЈУ „Културни центар“.

Уложен је огроман   труд у истраживања  на терену који је  резултиро избором мотива тесличког зеза  предложеног за упис на Листу.

Музејски стручни савјетник, етнолог Данијела Ђукановић заједно са сарадницом везиљом  Свјетланом Марковић пружила је неопходну стручну помоћ, али свакако најзначајнији допринос   на овом пројекту  дала су Удружења која својим дјеловањем доприносе очувању старих народних ношњи, а самим тим и теслићких везова. Нека од ових Друштава у својим архивама баштине експонате старе и више од стотину година. Своја искуства, знања и материјале безрезервно су ставила на располагање ЈУ „Културни центар Теслић“ са циљем да   заједничким ангажманом истрајемо на путу заштите теслићких везова од стране Владе РС као посебног нематеријалног културног насљеђа наше општине те да у будућности Теслић буде препознатљив по једном специфичном бренду „Теслићком везу“. То  су прије свега Удружење жена „Теслићке златне руке“, КУД „Наши обичаји Теслић“, КУД „Недељко Спасојевић“ из Очауша, КУД „Душан Станковић“ из Чечаве, КУД „Вез“ Теслић и СПКД „ Просвјета“ као и велики број појединаца који су уступили на увид предмете из личне колекције.

 

Ослаљајући се на експонате из Теслића архивиране у музеју РС, досадашња сазнања из литературе и поменути рад на терену у Теслићу, директор ЈУ „ Културни центар Теслић“, Жељка Драганић Вуковић 3. марта 2020. године обратила се ЈУ „ Музеј Републике Српске“, уз  молбу,  да од Владе Републике Српске затражи Сагласнот за упис „Теслићког веза“ на  Листу заштићеног  нематеријалног културног наслијеђа Републике Српске.

У допису је између осталог наведено:

„Општина Теслић великим дијелом својих граничних рубова  наслања се на Федерацију БиХ. Узимајући у обзир ову чињеницу и историјска дешавања која сежу у далеку прошлост, јасно је да је на овим подручјима долазило до мијешања култура, а самим тим  и до модификације материјалног насљеђа у овим крајевима.

Када је у питању вез на народним ношњама и употребним етно предметима  такође су уочене промјене и мијешања мотива и типова веза.

 

Успјели смо да  индентификујемо  вез који је претрпио најмање промјена а кориштен је од четрдесетих година прошлог вијека. Примјерке ношњи на којима постоји вез са мотивом који смо препознали посједују  КУД „Недељко Спасојевић“ Очауш и КУД „Наши обичаји“ Теслић.

Обе ношње потичу из четрдесетих година прошлог вијека. И на основу тих мотива рађене су ношње које ова Друштва користе данас.

Ријеч је о мотиву гране, рађене покрстицом уз кориштење природних загаситијих боја.

 

У циљу заштите препознатог елемента, обраћам Вам се са приједлогом да се на Листу нематеријалног културног насљеђа Републике Српске упише „Теслићки вез“, који  је као дио културног насљеђа народа овога краја препознат од 40 их година двадесетог вијека.“

Дописом  Министарства просвјете и културе Републике Српске  број 07.06/622-27/20 од 1. јуна 2020 године, ЈУ „Музеју Републике Српске“ дата је сагласност за упис „Теслићког веза“ на Листу културног нематеријалног насљеђа Републике Српске“, а самим тим први елемент нематеријалног насљеђа општине Теслић  заштићен је за будуће генерације.

/by