Теслићанка Маријана Васић има 20 година и студент је Медицинског факултета у Бањалуци. Гимназију је завршила у Теслићу као вуковац и ученик генерације. Воли да учи стране језике и говори – енглески, италијански, латински, корејски, а у плану јој је да учи и француски. У слободно вријеме воли да чита поезију,  пише приче, а хоби јој је и да слаже Рубикову коцку, коју склапа за само 60 секуни. Данас наша Маријана говори за сајт ,,Културног центра Теслић“, а ми смо увјерени да ће њени одговори бити инспирација свим младим људима који буду читали овај чланак.

  • Како си се заинтересовала за учење страних језика и шта ти је највише користило при учењу? Зашто баш корејски?

,,Гледајући корејску серију, упознала сам се са њихвом културом. Привукла ме је разлика у изговору појединих симбола, а заједно са тим и музика, начин исхране и облачења за свечане активности. Усавршавала сам изговор преко апликација на мобилном телефону и активним читањем књига на истоименом језику.“

  •       Дакле, разне апликације могу увелико помоћи за учење? Које апликације препоручујеш и како пажњу са неког лошег садржаја, који се пласира младим људима на интернету, усмјерити на квалитетан садржај?

,,Наравно да могу помоћи. Топла препорука за учење страног језика јест управо апликликација – Duo lingo, lingodeer, learn korean! Познавање још једног страног језика, као што је енглески језик, може увелико помоћи за учење других језика. Кад се научи нови језик, постоји већи приступ разним информацијама, пословима у иностранству и путовањима. Отварају се врата новој култури и упознајеш припаднике те исте културе. Садржај доброг квалитета усавршава појединца и учи га новим стварима. Пажња са садржаја лошег квалитета се може скренути, уколико се млади упознају са широким спектром знања. То исто знање се касније примјењује кроз живот.“

  •  Волиш да пишеш, рецитујеш. Колико ти значи књижевност и умјетност у ширем смислу? Да ли те култура разних народа инсприше за учење?

,,Како су друге културе привлачне и занимљиве, исто тако је наша култура која се истиче јединственом књижевношћу. Умјетност ми је предах од свакодневних обавеза и уживам у тој истој. Разне културе ме инспиришу да се још боље упознам са сржи језика и синтаксичких констрикција.“

  • Ево за крај нашег разговора – који савјет би дала нашим младим људима?

,,Знање и учење нека буду звијезде водиље. То ће их водити даље кроз живот.  Добро је знати и то да култура отвара врата знања, а знање отвара врата свијета.“

 

 

Дејана П.

Вечерас је у организацији ЈУ „Културни центар Теслић“, пред пуном салом теслићког кина одржано књижевно вече Бранкице Дамјановић. Емотивне животне приче и поуке, те сажети текстви из књига заинтересовали су публику која је са одушевљењем и пажњом салушала нашу гошћу. Бранкица Дамјановић данас је разговарала и са начелником г. Миланом Миличевићем, који је на овај начин дао пуну подршку раду ове познате списатељице и гостовању у нашој општини.

ЈАВНИ КОНКУРС ЗА ПРИЈЕМ РАДНИКА У РАДНИ ОДНОС 3                                       ЈАВНИ КОНКУРС ЗА ПРИЈЕМ РАДНИКА У РАДНИ ОДНОС 4

Дјеловање развоја технологије увелико доприноси науци која се њеном примјеном усавршава и долази до бесконачних сазнања. Медицински роботи и инжењерски алати заузимају све значајније мјесто у медицини, од дијагностике, до помоћи при лијечењу разних стања и обољења. Теслићанка Николина Томић једна је од оних који су живот посветили, управо, медицинској роботици. Факултет техничких наука завршила је у Новом Саду, док је мастер студије уписала у Швајцарској, да би једно вријеме провела на усавршавању и истраживањима у Џорџији (САД). Николина је једна од ријетких, младих људи, у свијету који се баве медицинском роботиком. Важно је поменути да је Николина сарађивала са једном компанијом у Женеви на изради уређаја који посједују изузетну прецизност за лијечење срчаних аритмија.

„У питању су милисекунде и милиметри. Када бисмо ангажовали човјека да то уради, ми као људи немамо ту прецизност од милисекунде, ми реагујемо у секунди. Заправо, ја сам радила за ту компанију гдје смо ми користили вјештачку интелигенцију и гдје ми користимо огромни скуп клиничких података и онда ми дајемо инструкције рачунару када да испоручи те протонске честице“. – Рекла је Томићева, мастер медицинске работике и неуронауке.

Николина је крајем јула ове године завршила мастер-студије медицинске роботике и неуронауке у Швајцарској на једном од 50 најпрестижнијих свјетских универзитета –  Швајцарском федералном технолошком институту – EPFL у Лозани. Како наводи наша суграђанка – за знањем и радним искуством планира трагати у свијету. Да би, потом, допринијела развоју ове области у Републици Српској и примијенла своја стечена искуства.

Николина, када си одлучила да се бавиш медицинском роботиком и шта је била прекретница у твом животу да се посветиш баш овом позиву?

„Већ од основне школе сам се проналзила у наукама као што су математика и физика, али сам, ипак, била јако знатижељна према медицини. На крају  сам донијела одлуку због које се никад нисам покајала, а то је да упишем основне студије из биомедицинског инжењерства. Биомедицинско инжењерство, заправо, представља примјену математике, физике и програмирања у циљу унапрјеђења медицине. Касније сам на мастер студијама у Швајцарској наставила сличним путем, те сам уписала мастер из медицинске роботике и рачунарских неуронаука. Овдје сам добила и прилику да радим на јако занимљивим научно-истраживачким пројектима.“

 

ТЕСЛИЋАНКА КОЈА ЈЕ ЖИВОТ ПОСВЕТИЛА МЕДИЦИНСКОЈ РОБОТИЦИ 6

 

Како објашњаваш свој посао, чим се тачно бавиш у оквиру ове науке?

„Најкраће речено, ја се бавим примјеном техничких и инжењерских алата за обраду разних биомедицинских и медицинских податка. Крајњи циљ је олакшати медицинску дијагностику, третмане и лијечења. Ово захтијева знање из математике, физике, програмирањa на рачунару , али и доменско знање из области медицинских наука. Такође, захтјева креативност и аналитичко размишљање, с обзиром на то да је област нова и често подразумијева научна истраживања.“

Радила си на једном истраживању у Џорџији на Технолошком факултету, о чему се тачно ради?

„Радили смо  неинвазивне (безболне) експерименте који су за циљ имали смањење осјећаја стреса код једне врсте пацијената. Када пацијент дође у болницу, фиксира му се мали уређај на површину врата који испоручује лагане електричне струје. Те струје посредно утичу на мозак и на нервни систем, гдје се након секвенце комплексних процеса у тијелу потенцијално и смањује осјећај стреса.

Ми желимо знати параметре ове електричне струје како би третман био оптималан и угодан за пацијента. Ипак, процеси који се у организму дешавају су јако сложени и у медицини нису детаљно описани.

Да би то премостили, користила сам вјештачку интелигенцију. Идеја је да уз помоћ вјештачке интелигенције одредимо параметре који су нам потребни, без да улазимо у детаље медицине. То подразумијева прикупљање клиничких података у првом кораку. Затим примјену математике у основи, интензивно критичко и креативно размишљање, али и константно програмирање и тестирање на рачунару.“

 Како планираш даље искористити своја знања у Републици Српској?

„Сматрам да је ово једна јако узбудљива област која ће тек да се развија и има све већи утицај на свијет. Искрено се надам се да ће у будућности да заживи и код нас  и да ћу ја имати простора да дам свој допринос. Свакако сам увијек отворена за потенцијалне сарадње са било ким ко жели да се бави сличним стварима.“

 

 

Представници општине Теслић: Анастасија Поповић, Кристина Јотановић, Ксенија Иванић, Немања Петровић и Дејан Станојевић, уз пратњу координатора гђе. Исидоре Вукмировић (директорице „Културног центра Теслић“) бораве на посљедњем кампу у Котор Вароши, прије финалног такмичења које ће се одржати 23. 10. 2022. године са директним преносом на Радио-телевизији Републике Српске. Наши такмичари наступаће под редним бројем седам (7), а побједник ће бити изабран комбинацијом гласова стручног жирија, жирија градова и општина учесника телевизијског програма и гледалаца који ће гласати путем поруке. Велики значај имаће подршка наших суграђана кроз гласање на директном преносу финала РТРС-а.
Припреме су трајале неколико мјесеци уз професионалног кореографа и професора пјевања, а наши млади и талентовани представници усавршили су своје вјештина, стекли нова искуства и знања.
Међународно музичко такмичење „Ритам Европе“ одржава се већ 13 година уз подршку амбасадора бројних земаља ЕУ, Аустралије и Израела. Град или општина који буду побједници овог престижног телевизијском такмичења биће домаћин на сљедећим припремама за „Ритам Европе“ уз пренос на телевизији са националном покривеношћу и на тај начин промовисати и своју опшину или град, као и талентоване младе људе. А, представници града побједника добијају наградно путовање у земљу коју представљају.

Како снови могу постати стварност, доказује нам примјер познатог плесача и кореографа, Милана Милинковића, који је десет пута заредом био првак у плесу у БиХ и освајача Свјетског купа у диско-денсу.

Милан Милинковић, младић из Пала (Република Српска, БиХ), оснивач је плесног студија „Фуего“ у Палама и кореограф најгледанијег дјечијег музичког фестивала у Европи – „Ритам Европе“, који се емитује на три националне телевизије: у Србији на „Првој српској телевизији“, Црној Гори – „Радио – телевизији Црне Горе“ и у Републици Српској на „Ради – телевизији Републике Српске“.

Љубав према плесу развила се у најранијим годинама, прве плесне кораке направио је са својих седам година, а каријеру је започео у плесном клубу „Мастерс“ из Источног Сарајева, да би након неколико година основао плесни студио „Фуего“ и постао главни кореограф за Републику Српску и Србију у највећем дјечијем музичком такмичењу. Такође, награђен је од Општине Пале за изузетан таленат у плесу.

Као млади плесач, често је наилазио на неразумијевање од стране околине која је са предрасудама посматрала на плес када су мушкарци у питању, али су истрајност, воља и вјера у себе показали да се труд исплати и да снови могу постати стварност ако довољно вјерујемо у њих и залажемо се за успјех.

А, успијех у најгледанијем дјечијем музичком фестивалу, знак је да скаути овог музичког такмичења са интересовањем посматрају младе, талентоване људе и њихове могућности, дајући до знања да, можда, своју прву плату и професионални ангажман могу постићи управо у „Ритму Европе“.

Милане, како се јавила Ваша љубав према плесу?

Моја љубав према плесу траје 13 година. На плес сам кренуо са најбољом другарицом и од тада креће мој живот. 10 година сам узастопни првак БиХ, 2017. сам освоио Свјетски куп, а 2021. сам отворио свој плесни студио „Фуего”. Круна моје каријере је то што сам кореограф највећег дјечијег музицког фестивала, овог типа, у Европи, а то је – “Ритам Европе”.

Шта можете поручити младим, талентованим, људима?

Младим талентованим људима бих поручио да прате и вјерују у своје снове и да се воде мојом реценицом: „Само је небо граница”. Данас нас нико не може зауставити у остваривању наших снова, ми смо ти који треба да гледамо право и да се боримо за себе.

ПЛЕСОМ ДО ЗВИЈЕЗДА 9

Које су Ваше препоруке, због чега неко треба да се бави плесом?

Дјеца треба да се баве било којим спортом, ради своје грађе и здравља. У плесу је случај да се гради, поред физичког изгледа и став, на улици се препозна ко је плесач. Најважније је да дјеца уживају у томе што тренирају и да упознају пријатеље.

Путовали сте током припрема за „Ритам Европе“ цијелом Републиком Српском, каква је заинтересованост када је плес у питању, имамо ли талената?

Један од најзанимљивијих дијелова су ми аудиције. Уживам у талентима широм Републике Српске. Велика је заинтересованост, дјеца су савршена, некада се једноставно не могу одлучити кога да изаберем, па онда направим мало већи тим.

Посљедње питање за наше читаоце из Теслића, каква су Ваша искуства са аудиције у Теслићу и каква је сарадња са нашим координаторима?

Аудиција у Теслићу је прошла феноменално, пуна сала дјеце такмичара и гледалаца. Уживао сам у фолклорном дијелу ваше општине и радо бих то поновио опет. Ваш тим се сусрео са новом врстом плеса, али сам опет гледао да остану у свом, жаргонски речено –„фазону“. 23. 10. 2022. на РТРС-у из Котор-Вароши моћи ћете да видите шта смо то све спремили. Презадовољан сам читавим тимом из Теслића.

За крај, важно је поменути да је аудиција за „Ритам Европе“ одражана у Теслићу 5. фебруара 2022. године, гдје су изабрани представници из наше општине: Анастасија Поповић, као пратећи вокала и плесна група коју чине – Ксенија Иванић, Кристина Јотановић, Немања Петровић и Дејан Станојевић. Финално такмичење биће одржано у октобру у Србобрану (Србија), а наши млади и талентовани Теслићани ће наступати под редним бројем седам (7), а гласање ће се одржати на дан генералне пробе која ће се преносити уживо на РТРС-у.

Процес стварања националне интелигенције као први од тих феномена започео је у 18. вијеку, али је текао врло споро. Најсвестранији културни стваралац тог доба, Захарије Орфелин, жалио се на своју беспомоћну усамљеност ријечима „унус нулус“, један као ниједан. Али већ од школске реформе 70 – их година 18 вијека и нарочито послије појаве Доститеја Обрадовића број културних дјелатника стално се повећавао. Постепено се стварао један нови друштвени слој, истина врло мали слој људи који не живе ни од земље, ни од трговине, ни од заната, већ од умног рада. То је била модерна, грађанска интелигенција или како ју је Мушицки назвао „учена“ или „виша“ класа српска. Њено језгро чинили су „списатељи“, али су јој припадали и сви други дјелатници на пољу културе. Већ у раним фазама у развоју наше грађанске интелигенције долазе до израза разни видови њеног међусобног повезивања и окупљања, те с тим у вези, до стварања интелектуалних кругова и културних центара. У посљедњим деценијама 18. вијека важну улогу је имао терезијански  и јозефинистички Беч, као мјесто окупљања најактивнијег и најнапреднијег дијела српске интелигенције са Доситејем Обрадовићем на челу. Ову своју улогу књижевног центра Беч ће имати и касније. Она ће бити нарочито значајна 40 –их година 19. вијека, када се у том граду окупља Вуков књижевни и културни круг. Други велики српски културни центар налазио се у мађарском главном граду Пешти. Та улога Пеште као српског центра почела је 1796, када је у тај град из Беча пренесена једина српска штампарија. У наредних тридесетак година Пешта је постала главни центар српске књиге. Са оснивањем Матице српске (1826) као прве српске културне установе у том граду, Пешта ће постати наш главни културни центар и ту улогу задржаће све до 60 – их година 19. вијека, до пресељења Матице српске у Нови Сад. За разлику од Беча, из ког су долазиле превратничке књижевне и културне идеје, пештански круг српске интелигенције по свом односу према култури био је више традиционалистички. Постојали су и други мањи центри. У сједишту Српске митрополије, Сремским Карловцима, крајем 18. и почетком 19. вијека, око предузимљивог митрополита Стратимировића формира се „карловачки круг“, у којем је уз митрополита, главна личност био учени пјесник Лукијан Мушицки. З атај круг карактеристичне су одређене ерудитске, научне, претензије. У исто вријеме у медитеранском Трсту, у којем је од раније била економски јака српска трговачка колонија, живи и ради неколико писаца , међу којима и Доситеј Обрадовић, па се тако говори и о тршћанском кругу српске интелигенције. У устаничком Београду, нарочито послије оснивања Велике школе (1808), окупио се извијестан број учених људи, међу којима су се налазили и Доситеј Обрадовић, који је из Трста прешао у Србију, а затим и више других српских интелектуалаца из Угарске, тако да се може говорити о београдском, устаничком кругу српске интелигенције. Та улога Београда као културног центра обнавља се послије Другог устанка, али с обзиром на неријешен статус Србије све до давања хатишерифа и на деспотизам кнеза Милоша, то је ишло споро, тако да је тек 30 – их и 40 – их година Београд постао један од најзначајнијих наших културних центара.

НАЦИОНАЛНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА  И РАЗВОЈ КУЛТУРНИХ УСТАНОВА 11

Захарије Орфелин

Стварање српске читалачке публике

Културни напредак био је условљен порастом културних потреба друштва и обрнуто, културне потребе друштва убрзавале су културно напредовање. Та два момента стоје у узајамној зависности. Ово се најснажније испољило у вези с основним, најраспрострањенијим културним добром – књигом. У овом периоду формира се нова српска читалачка публика. То је ишло споро и тешко. Доситеј је своје главно дјело „Живот и прикљученије“ штампао у свега 300 примјерака и годинама није успио да га распрода. Но, ипак, Доситеј је својим дјелима, посебно Баснама, извршио почетни утицај на стварање бројније српке читалачке публике. Још већи утицај на омасовљење читалачке публике имали су романи Милована Видаковића. Њега је прихватила средњеобразована и полуобразована читалачка публика, нарочито женска. О нашој читалачкој публици 19 вијека постоји богата документација. Дуго времена одржао се обичај да се уз књиге објављује списак оних који су се на њих претплатили. Први списак претплатника или, како се тада говорило „предбројника“ или још чешће „пренумераната“, налазимо у великој, четворотомној Историји  Јована Рајића, највећем издавачком подухвату нашег 18. вијека. Ова пракса касније је настављена, нарочито у првој половини 19. вијека, па и касније, док број читалаца није толико порастао да се није исплатило штампати њихова имена. На основу тих спискова можемо пратити стварање и развој читалачке публике, помоћу њих можемо сагледати пут наше књиге у друштво, њено територијално и социјално ширење кроз широке народне масе. Сама установа „пренумерације“ представља прворазредни чинилац у развоју наше књижевности  и културе писане ријечи у цјелини. „Пренумерација“ је облик колективног, народног меценатства или, како би се данас рекло спонзорства. Она је, по ријечима Стојана Новаковића (1900, 15), „главни начин који је подигао нову српску књижевност“. Културно интересовање друштва није се ограничило само на књигу. С почецима нашег позоришта, с појавом путујућих позоришних дружина и привремених и сталних позоришних кућа, формира се наша позоришна публика. И ту прве наговјештаје имамо у 18. вијеку, али тек у првој половини 19. вијека можемо говорити о постојању какве-такве сталне позоришне публике. У том периоду код нас се јављају и прва јавна извођења свјетовне музике и први концерти, са којим је почело формирање музичке публике. Што се тиче сликарства, главни наручилац умјетничких дјела била је задуго Црква као институција. Отуда су у сликарству дуго времена преовлађивале религиозне теме. Али већ у 18. вијеку појављује се свјетовна клијентела, трговци и други имућни људи. Они су обично наручивали од сликара своје портрете и портрете чланова својих породица. Отуда је у сликарству 19. вијека међу жанровима далеко највише заступљен портрет.

НАЦИОНАЛНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА  И РАЗВОЈ КУЛТУРНИХ УСТАНОВА 12

Доситеј Обрадовић

Културне установе

Свака култура која се развија и напредује тежи да створи сталне институције јер само преко њих може се постићи стабилност и континуитет у културном животу и стварању. У средњем вијеку су главну улогу у култури имали манастири, који су примарно вјерске установе, у 18. вијеку та улога прелази на школу, као педагошку институцију, јер је највећи дио културног, па и књижевног стварања био тијесно повезан са школом. Крајем тог вијека оснива се Карловачка гимназија (1791), прва средња школа код Срба. У првој половини 19. вијека школски систем се разгранава: оснива се прва учитељска школа у Сентандреји (1812), која је касније премјештена у Сомбор и друга српска гимназија – Новосадска (1816). У Београду се 1831. оснива нижа средња школа, која се 1853. претвара у класични гимназију. У овом периоду почиње развој нашег вишег школства. Устаничка Велика школа (1808) обновљена је 1838. као Лицеј, који ће ускоро добити статус „великог училишта“, из којег ће се развити Велика школа (1868), претеча Београдског универзитета. И остале темељне институције оснивају се у то вријеме: прво српско учено друштво Матица српска у Пешти (1826), која све до данас као своје гласило Летопис Матице српске , најстарији континуирано излазећи часопис у свијету, Државна штампарија у Београду (1831), прва научна установа Друштво српске словесности, такође у Београду (основано 1841. а започело је рад 1842), затим Народна библиотека, Народни музеј и др. У овом периоду у позоришном животу најважнију улогу имају путујуће позоришне дружине. Главни организатор позоришног живота био је Јоаким Вујић „отац српског театра“, који је организовао 1813. прву праву позоришну представу у мађарском позоришту у Пешти, а затим велики број представа по разним мјестима. Тридесетих година он је у Крагујевцу био директор „Књижеско-српског театра“, који је био установа кратког вијека. Четрдесетих година Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић организују позориште познато као Театар за ђумруку, које је такође кратко трајало. За разлику од културе 18. вијека, у којој су главну улогу имали стваралачки доприноси изузетних појединаца, какви су били Орфелин, Рајић или Доситеј, култура прве половине 19. вијека показује изразиту тенденцију ка организованости, институционализованости. У њој је основана наша прва и једна од главних националних културних установа, Матица српска,  те су ударени темељи основних националних институција српског народа, као што су: универзитет, академија наука, народна библиотека, народни музеј, позориште, које ће тек касније добити свој коначни облик.

НАЦИОНАЛНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА  И РАЗВОЈ КУЛТУРНИХ УСТАНОВА 13

Галерија Матице српске

Јован Деретић „Културна историја Срба“

Настанак првих образовних удружења у Теслићу и околини, забиљежен је  1882. године на подручју Чечаве и Прибинића, које су у прво вријеме радиле повремено и неријетко на отвореном простору. Такве „школе“ давале су тек основе писмености. Непосредно послије ослобођења Теслића, 4. септембра 1944. године дошло је до отварања основних школа, док су још прије, на слободној територији у Чечави радиле двије основне школе. Органи народне власти су међу своје најважније задатке поставили и развој школства и оно се, без обзира на све потешкоће, стално развијало и унапређивало. О томе и резултатима таквих настојања најбоље говоре подаци из статистике:  1961. године било је 31.242, у 1971. години 38.114, а у 1981. години 41.602 писмених, док је број неписмених стално опадао: 1961. године  било их је 13.974, 1971. године за 2.500 мање, а 1981. године укупно 8.252 или 17 посто од укупног броја становника у општини. Постотак дјеце обухваћене основним образовањем порастао је од  1961. до  1981. године за 50 посто: 1961. године било је обухваћено 45,4 посто дјеце, а 1971. године у школе је ишло 72-3 посто, док је1981. године 95 посто. Бројчани подаци из 1985. године показују да на подручју општине Теслић има 33,6 посто становника са 1 до 3 разреда основне школе или су без школе, 28 посто су са 4 до 7 разреда, 23,3 посто су са завршеном основном школом, 12,9 су завршили средњу школу, а 2,2 посто су са вишом и високом школом или завршеним факултетом.

У 1984/85. школској години у општини Теслић дјелују сљедеће осморазредне основне школе:

  • Основна школа „Младост“ Теслић, која продужава традицију прве отворене основне школе у Теслићу, од 1893. године, у 1948. години у Теслићу је била отворена и нижа гимназија (са 4 разреда), па су те двије школе 1. септембра 1956. године спојене и настала је осмогодишња школа коју похађа око 1000 ученика годишње. Ова школа имала је и двије подручне школе у Руднику, која је отворена у јесен 1944. године, а у новој згради је од 1957. године и подручну школу у Врућици, која је отворена још 1933. године и имала је само три одјељења.

 

  • Основна школа „Браћа Рибар“ Теслић, изграђена је у акцији „Хиљаду школа у БиХ“ и отворена је 25. септембра 1978. године и имала је око 1650 ђака. Ову школу похађали су ученици из: централгог дијела Теслића, Барића, Доњег Ранковића, Ружевића, Осивице, Горње Радње, Жарковине и Стењака. Уз ову школу биле су везане и подручне школе: Доњи Ранковић (Мемић Брдо) која је изграђена 1950. године и адаптирана 1969. године, у Ружевићу (почела је са радом 1959. године, а дограђена је 1962. године), у Осивици (започела је са радом 1955. године, затим је изгорјела, да би на тим темељима била подигнута школа 1977. године), у Стењаку (почела је са радом у јесен 1944. године) и у Барићима (почела са радом 1953. а у новој згради је од 1969. године) од којих су неке доста оскудне са наставним средствима.

 

 

  • Основна школа „Зорка Јотановић“ у Чечави (која наставља традицију школе из 1903. године) изграђена је, такође, у програму „Хиљаду школа у БиХ“ априла 1978. године, а претходно је радила у згради задружног дома од 1962. године. Матичну школу 1984/85. години похађа 560 ученика . Подручне школе су у: Укриници (започела са радом 1927. године, која је у рату изгорјела и поново почела са радом 1949. године, а нова зграда подигнута је 1970. године), у Растуши (почела са радом 1947. године), у Галамићима (отворена 1953. године и радила је у неусловном објекту све до 1984. године), а у Планама и Ступама постојале су школе од 1954. године и због малог броја ученика престале су да раде у школској години 1984/85, а ученици тих школа превозе се до школе у Чечави.

 

  • Основна школа „Данко Митров“ Прибинић отворена је 1906. године као четвероразредна, а после ослобођења почела је са радом 1945. године. Нова школска зграда савременог типа подигнута је 1976. године у акцији „Хиљаду школа у БиХ“, имала је око 950 ученика. Подручне школе су у Доњем Булетићу (постоји од 1933. године), у Горњем Булетићу (отворена 1. новембра 1959. године), у Лукавцу (изграђена 1977, а отворена 4. септембра 1978. године), у Парлозима (отворена 1959. године) и у Доњем Липљу (отворена 1925. године, а нова зграда подигнута је је 1979. године).

 

  • Осморазредна школа у Горњој Шњеготини је подручна школа у саставу ОШ „Данко Митров“ Прибинић. Почела је са радом као четвероразредна 1950. године, а 1971. године прерасла је у осморазредну. Нова школска зграда изграђена је 1972. године, али није сасвим завршена, имала је око 300 ученика.

 

  • Основна школа „25. мај“ Слатина, започела је рад као четвероразредна одмах послије ослобођења Теслића, а пресељена је из Комушине, гдје је основана 1887. године. Једно вријеме до 1967. године била је подручна школа ОШ „Блатница“, а тада је подигнута нова зграда и у Слатини отворена осмогодишња школа коју је похађало око 980 ђака годишње. У акцији „Хиљаду школа“ изграђен је савремени школски простор и отворен 1982. године. Подручне школе су у Каменици (основана 1950. године) и у Комушини (послије ослобођења поново отворена 1954. године, а нова зграда изграђена   године).

 

  • Основна школа „Бранко Маркочевић“, Ђулић основана је 1953. године са четири разреда, а као осмогодишња ради од 1963. године. Школска зграда је подигнута 1955. године и послије је неколико пута дограђивана да би одговарала потребама. Подручне школе су: у Ранковићу (отворена 1963.), у Кузманима (почела да ради у новој згради 1964. године), у Влајићима (отворена 1947. године, а нова зграда подигнута 1961.) и у Горњем Теслићу (била изграђена зграда за школу 1939. године, али није радила; послије ослобођења зграда је обновљена, као и 1975. године послије пожара).

 

  • Основна школа „Млади Горани“, Угодновићи, почела је са радом 1954. године са 4 разреда, а од 1969. године има 8 разреда. Објекат није намјенски грађен и не одговара постојећим нормативама. Подручна одјељења су: у Очаушу (прва школа са два одјељења изграђена је 1949. године, а нова 1982. године, исто са два одјељења), у Угодновићу Горњем (2 одјељења у објекту изграђеном 1966. године), у Брићу (школа отворена 1963. године, у новој згради од 1983. године са два комбинована одјељења) и у Бијелом Бучју (школа отворена 1962. године, а нова зграда подигнута је 1975. године, такође са два одјељења).

 

  • Основна школа „Ратко Јовановић“, Горња Врућица, отворена 1951. године као четвероразредна и до 1978. године радила је као подручна школа у саставу ОШ „Младост“, Теслић, а тада је подигнута нова, савремена зграда за осморазредну школу, па школа и дјелује као таква.

 

Те школе у 1984/85. години укупно похађа 10. 086 ученика. Постоји и 9 основних специјалних одјељења са 125 ученика. У тим школама ради 324 наставника разредне и предметне наставе, а укупно је запослено 424 радника.

 

У Теслићу је од 1900. године, постојала и радила шегртска школа. Као таква, радила је све до 1972. године када је удружена са Гимназијом, па је образован Средњошколски центар. У току свог рада школа је дала више од шездесет генерација врсних стручних радника и занатлија: хемијске, електричарске, металоприређивачке, дрвоприређивачке и других индустријских и занатских струка.

Све до 1959. године у Теслићу није било средње школе, а тада је у граду отворено истурено одјељење Економске школе из Добоја. Одлуком Народног одбора општине Теслић од 10. децембра 1962. године, у Теслићу је основана Гимназија, али је прва генерација Гимназијалаца (19 ученика) започела школовање у септембру 1971. године у истуреном одјељењу добојске Гимназије. Било је доста тешкоћа у вези са смјештајем школе, а и са обезбјеђивањем наставног кадра, па је још 1963-64. године Гимназија у Теслићу имала само 5 професора, од којих су тројица имали положен стручни испит, а држали су наставу из десет предмета. Из Гимназије је укупно изашло 19 генерација ђака, а посљедња 1983. године, када је школовање завршило 98 ученика. Од 1972. године Гимназија је била у саставу Средњошколског центра и њен рад се угасио увођењем усмјереног средњошколског образовања.

Послије свог формирања, Средњошколски центар , који од 1979. године  носи име народног хероја Ђуре Пуцара Старог и имао је око 770 ђака. Убрзо, затим, дошло је до прилива ђака и до значајног развоја средњошколског образовања у Теслићу, што је увелико помагало теслићкој привреди у погледу побољшања структуре средњеобразовног кадра. У протеклом раздобљу до 1985. године, у Центру је разграната мрежа струка и занимања (9 струка и 40 занимања), а ученици се још при упису усмјеравају и то 65 посто на производно-техничка и 35 посто на административно-усложна занимања. Од 176 укупно запослених у Центру, 127 је са високом стручном спремом различитих специјалности и профила. У школској години 1984-85. наставу у Центру похађало је укупно 3.469 ђака.

Средњошколски центар „Ђуро Пуцар Стари“ је самоуправно био организован у три основне организације удруженог рада, а има и радну заједницу заједничких послова. Центар се финансирао из средстава Регионалне самоуправне интересне заједнице за усмјерено образовање у Добоју.

 

Извор –  Адван Хозић „Теслић у НОБ“

Слика: Небојша Дујковић

Како модерни свијет широм планете ових дана увелико обиљежава „Дан заљубљених“ или што би у нашем окружењу рекли Светог Трифуна „Дан љубави и вина“, одлучили смо да и ми нашим пратиоцима поводом овог празника испричамо једну од најљепших љубавних прича нашег града.
Наши вјерни сарадници чика Адам и тета Мара Богданић познати су по томе да су љубитељи и чувари традиције и обичаја теслићких крајева.
Више од 30 година воде КУД „Наши обичаји“ из Теслића и несебично преносе другима сва знања и искуства.
Знања нису мала, а искуства су још већа.
Њихова знања о традицији и култури нису једино чему могу да нас науче.
МУДРОСТ која овај пар у слози и љубави држи више од 6 деценија велика је вриједност која би могла бити узор многима.
Све је почело давне 1960. године када је Адам имао 20, а Мара непуних 16 година.
Сусретали су се на прелима и пропланцима, чувајући овце у Прибинићу, и ту се родила љубав.
Обоје су потицали из веома сиромашних породица, Адам без мајке сам у кући са оцем, а Мара сиротица код ујака јер јој се мајка, удовица преудала.
Родбина је у почетку била сумњичава у Адамове намјере јер је Адам важио за лолу и враголана па су се плашили за Марин живот са њим.
Послије вјенчања живот им је био једнако тежак. Дуго су живјели у сиромаштву и биједи како сами кажу, али уз љубав је лакше било борити се. Адамова љубав према Мари водила га је и мотивисана за рад и напредак. А ни Мара се није жалила, за боље није знала, сада је била уз човјека којег воли.
Заједнички су успјели да изграде кућу у граду гдје су одгојили два сина те доживјели рођење четворо унучади.
Са пуно ентузијазма и љубави воде домаћинство, али и КУД“Наши обичаји“ гдје се Мара стара о ношњама, а Адам о организационим пословима.

Ни то што газе 82. и 78. годину живота није њима разлог да стану.

ВИШЕ ОД ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА ПОШТОВАЊА, РАЗУМИЈЕВАЊА И ЉУБАВИ 16
Када смо их питали да ли је било тешко, како су се успјели изборити са невољама, како је данас, добили смо скромне одговоре:
„Тако је некад било, мушкарци су имали своју ријеч коју су жене поштовале, а мушкарац је требао да се брине о жени и породици и да им обезбиједи добар живот. Нама је било превише тешко у сиромаштву, али смо били исти и исто нам је било. Сад можемо пуно боље да живимо и зато хоћемо то да искористимо“, рекао нам је Адам.
Мара се мало поносно похвалила да је Адам данас стално нутка да јој купи неку ситницу и да отрчи у продавницу ако нешто жели јер каже да хоће да јој надокнади бар дио оног што су морали да проживе у неимаштини.
Потпора дјеце и пријатеља овом пару не недостаје, а то су предуслови да и остатка живота наставе у овом стилу.
Ми им од срца желимо још пуно оваквих година.
А свима вама желимо срећан долазећи Дан љубави који како видите може да траје деценијама.

ВИШЕ ОД ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА ПОШТОВАЊА, РАЗУМИЈЕВАЊА И ЉУБАВИ 17

Српски народ одувијек је имао изражен осјећај за очување националног идентитета, нарочито на подручју Босне и Херцеговине.  Очување националног идентитета повезано је и са очувањем традиције и народних вјеровања, с обзиром на то да традиција чини саму срж народности.

Божић је породични празник, празник љубави, мира, молитве и помирења, за овај празник везана су и многа вјеровања карактеристична за наш народ. На божићно јутро спрема се чесница (хљеб који се мијеси у част Христовог рођења), у коју се најчешће, ставља новчић . Поред новчића у неким српским крајевима, у чесницу се ставља и зрно жита, те комадић првог ивера насталог од сјече бадњака. Сматра се да ће онај члан домаћинства, који пронађе новчић, жито или комадић ивера бити срећан, здрав и напредан током цијеле године.

У неким крајевима прави се и ковртањ, обредни округли колач, од брашна соли и воде са рупом у средини, који се ставља волу на рог и гледа се на коју страну ће во збацити ковртањ, те се на тој страни сије љетина, јер се вјерује да ће на том мјесту род бити плодоносан.

Дан прије, сијече се бадњак и он се пали на Бадње вече или божићно јутро, а гранчицу бадњака пали положајник. Положајник је у неким крајевима мушко дијете домаћина, први гост или један истакнут човјек који обилази сва домаћинства једног насеља. У даљој прошлости наших предака, положајник је био први непознат гост у лику просјака или непознатог путника, за ког се вјеровало да представља неко божанство које ће домаћинству донијети срећу. Сам бадњак вуче поријекло из словенске религије и представљао је бога Перуна, а може се повезати и са култом ватре, демоном вегетације и богом Сварогом. Многи етнолози сагласни су и са вјеровањем да је бадњак симбол рађања младог божанства.

БОЖИЋ КОД СРБА 19

 

Црква се није у потпуности одрекла словенских обичаја, али их је христијанизовала и они су у народној свијести добили сасвим нову конотацију и вјеравање, тако да  је у хришћанском поимању бадњак симбол Божића и дрвета који су мудраци донијели у пећину и које је праведни Јосиф заложио да би тако загријао новорођеног Христа. На Божић се симболично започињао и неки посао, нарочита пажња посвећивала се послу који није био плодоносан током протекле године. У дом се уноси и слама, која представља сламу из пећине у којој је рођен Христос и у њој се сакривају слаткиши, ораси и новчићи, које дјеца траже пијучући, док неки од одраслих имитирају кокошке, а све у симболичном смислу родитељске љубави према дјеци и Христове љубави према човјечанству.

Божићну трпезу красе разноврсна традиционална јела код срца. У неким крајевима обичај је да се на божићно јутро, прије остале хране, узима јабука умочена у мед или шећер да би цијела година била слатка и да би укућани били здрави. Јабука има вишеструко значење у српској традицији и даровала се приликом вјеридбе или неког другог славља, а њена симболика повезана је са љубављу, миром, вјерношћу и др.

За Божић се пале три свијеће које имају различито значење, од мјеста до мјеста, на ком се прославља Христово рођење. Оне се стављају у пшеницу која се сади на празник Св. Николе или Св. Варваре. У неким српским крајевима свијеће се намјењују за род на њиви, за живину и за здравље чланова домаћинства, док се понегдје симбол односи на Свето Тројство, или се пали онолико свијећа колико има укућана, тако да се све оне приносе на жртву за здравље свих чланова породице.

Од Божића до Богојављења Срби се поздрављају најрадоснијим поздравом: „Христос се роди и ваистину Христос се роди!“

 

Дејана Петровић