Процес стварања националне интелигенције као први од тих феномена започео је у 18. вијеку, али је текао врло споро. Најсвестранији културни стваралац тог доба, Захарије Орфелин, жалио се на своју беспомоћну усамљеност ријечима „унус нулус“, један као ниједан. Али већ од школске реформе 70 – их година 18 вијека и нарочито послије појаве Доститеја Обрадовића број културних дјелатника стално се повећавао. Постепено се стварао један нови друштвени слој, истина врло мали слој људи који не живе ни од земље, ни од трговине, ни од заната, већ од умног рада. То је била модерна, грађанска интелигенција или како ју је Мушицки назвао „учена“ или „виша“ класа српска. Њено језгро чинили су „списатељи“, али су јој припадали и сви други дјелатници на пољу културе. Већ у раним фазама у развоју наше грађанске интелигенције долазе до израза разни видови њеног међусобног повезивања и окупљања, те с тим у вези, до стварања интелектуалних кругова и културних центара. У посљедњим деценијама 18. вијека важну улогу је имао терезијански и јозефинистички Беч, као мјесто окупљања најактивнијег и најнапреднијег дијела српске интелигенције са Доситејем Обрадовићем на челу. Ову своју улогу књижевног центра Беч ће имати и касније. Она ће бити нарочито значајна 40 –их година 19. вијека, када се у том граду окупља Вуков књижевни и културни круг. Други велики српски културни центар налазио се у мађарском главном граду Пешти. Та улога Пеште као српског центра почела је 1796, када је у тај град из Беча пренесена једина српска штампарија. У наредних тридесетак година Пешта је постала главни центар српске књиге. Са оснивањем Матице српске (1826) као прве српске културне установе у том граду, Пешта ће постати наш главни културни центар и ту улогу задржаће све до 60 – их година 19. вијека, до пресељења Матице српске у Нови Сад. За разлику од Беча, из ког су долазиле превратничке књижевне и културне идеје, пештански круг српске интелигенције по свом односу према култури био је више традиционалистички. Постојали су и други мањи центри. У сједишту Српске митрополије, Сремским Карловцима, крајем 18. и почетком 19. вијека, око предузимљивог митрополита Стратимировића формира се „карловачки круг“, у којем је уз митрополита, главна личност био учени пјесник Лукијан Мушицки. З атај круг карактеристичне су одређене ерудитске, научне, претензије. У исто вријеме у медитеранском Трсту, у којем је од раније била економски јака српска трговачка колонија, живи и ради неколико писаца , међу којима и Доситеј Обрадовић, па се тако говори и о тршћанском кругу српске интелигенције. У устаничком Београду, нарочито послије оснивања Велике школе (1808), окупио се извијестан број учених људи, међу којима су се налазили и Доситеј Обрадовић, који је из Трста прешао у Србију, а затим и више других српских интелектуалаца из Угарске, тако да се може говорити о београдском, устаничком кругу српске интелигенције. Та улога Београда као културног центра обнавља се послије Другог устанка, али с обзиром на неријешен статус Србије све до давања хатишерифа и на деспотизам кнеза Милоша, то је ишло споро, тако да је тек 30 – их и 40 – их година Београд постао један од најзначајнијих наших културних центара.

Захарије Орфелин
Стварање српске читалачке публике
Културни напредак био је условљен порастом културних потреба друштва и обрнуто, културне потребе друштва убрзавале су културно напредовање. Та два момента стоје у узајамној зависности. Ово се најснажније испољило у вези с основним, најраспрострањенијим културним добром – књигом. У овом периоду формира се нова српска читалачка публика. То је ишло споро и тешко. Доситеј је своје главно дјело „Живот и прикљученије“ штампао у свега 300 примјерака и годинама није успио да га распрода. Но, ипак, Доситеј је својим дјелима, посебно Баснама, извршио почетни утицај на стварање бројније српке читалачке публике. Још већи утицај на омасовљење читалачке публике имали су романи Милована Видаковића. Њега је прихватила средњеобразована и полуобразована читалачка публика, нарочито женска. О нашој читалачкој публици 19 вијека постоји богата документација. Дуго времена одржао се обичај да се уз књиге објављује списак оних који су се на њих претплатили. Први списак претплатника или, како се тада говорило „предбројника“ или још чешће „пренумераната“, налазимо у великој, четворотомној Историји Јована Рајића, највећем издавачком подухвату нашег 18. вијека. Ова пракса касније је настављена, нарочито у првој половини 19. вијека, па и касније, док број читалаца није толико порастао да се није исплатило штампати њихова имена. На основу тих спискова можемо пратити стварање и развој читалачке публике, помоћу њих можемо сагледати пут наше књиге у друштво, њено територијално и социјално ширење кроз широке народне масе. Сама установа „пренумерације“ представља прворазредни чинилац у развоју наше књижевности и културе писане ријечи у цјелини. „Пренумерација“ је облик колективног, народног меценатства или, како би се данас рекло спонзорства. Она је, по ријечима Стојана Новаковића (1900, 15), „главни начин који је подигао нову српску књижевност“. Културно интересовање друштва није се ограничило само на књигу. С почецима нашег позоришта, с појавом путујућих позоришних дружина и привремених и сталних позоришних кућа, формира се наша позоришна публика. И ту прве наговјештаје имамо у 18. вијеку, али тек у првој половини 19. вијека можемо говорити о постојању какве-такве сталне позоришне публике. У том периоду код нас се јављају и прва јавна извођења свјетовне музике и први концерти, са којим је почело формирање музичке публике. Што се тиче сликарства, главни наручилац умјетничких дјела била је задуго Црква као институција. Отуда су у сликарству дуго времена преовлађивале религиозне теме. Али већ у 18. вијеку појављује се свјетовна клијентела, трговци и други имућни људи. Они су обично наручивали од сликара своје портрете и портрете чланова својих породица. Отуда је у сликарству 19. вијека међу жанровима далеко највише заступљен портрет.

Доситеј Обрадовић
Културне установе
Свака култура која се развија и напредује тежи да створи сталне институције јер само преко њих може се постићи стабилност и континуитет у културном животу и стварању. У средњем вијеку су главну улогу у култури имали манастири, који су примарно вјерске установе, у 18. вијеку та улога прелази на школу, као педагошку институцију, јер је највећи дио културног, па и књижевног стварања био тијесно повезан са школом. Крајем тог вијека оснива се Карловачка гимназија (1791), прва средња школа код Срба. У првој половини 19. вијека школски систем се разгранава: оснива се прва учитељска школа у Сентандреји (1812), која је касније премјештена у Сомбор и друга српска гимназија – Новосадска (1816). У Београду се 1831. оснива нижа средња школа, која се 1853. претвара у класични гимназију. У овом периоду почиње развој нашег вишег школства. Устаничка Велика школа (1808) обновљена је 1838. као Лицеј, који ће ускоро добити статус „великог училишта“, из којег ће се развити Велика школа (1868), претеча Београдског универзитета. И остале темељне институције оснивају се у то вријеме: прво српско учено друштво Матица српска у Пешти (1826), која све до данас као своје гласило Летопис Матице српске , најстарији континуирано излазећи часопис у свијету, Државна штампарија у Београду (1831), прва научна установа Друштво српске словесности, такође у Београду (основано 1841. а започело је рад 1842), затим Народна библиотека, Народни музеј и др. У овом периоду у позоришном животу најважнију улогу имају путујуће позоришне дружине. Главни организатор позоришног живота био је Јоаким Вујић „отац српског театра“, који је организовао 1813. прву праву позоришну представу у мађарском позоришту у Пешти, а затим велики број представа по разним мјестима. Тридесетих година он је у Крагујевцу био директор „Књижеско-српског театра“, који је био установа кратког вијека. Четрдесетих година Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић организују позориште познато као Театар за ђумруку, које је такође кратко трајало. За разлику од културе 18. вијека, у којој су главну улогу имали стваралачки доприноси изузетних појединаца, какви су били Орфелин, Рајић или Доситеј, култура прве половине 19. вијека показује изразиту тенденцију ка организованости, институционализованости. У њој је основана наша прва и једна од главних националних културних установа, Матица српска, те су ударени темељи основних националних институција српског народа, као што су: универзитет, академија наука, народна библиотека, народни музеј, позориште, које ће тек касније добити свој коначни облик.

Галерија Матице српске
Јован Деретић „Културна историја Срба“