„Ова моја књига, плод дугогодишњег проучавања овог краја и размишљања о славној али тешкој његовој прошлости, нека ослужи великој сврси: МЕЂУСОБНОМ УПОЗНАВАЊУ, ЗБЛИЖАВАЊУ И ЗАЈЕДНИЧКОМ ОЧУВАЊУ ТЕКОВИНА НАЦИЈЕ.
Ако уз то послужи и као скроман прилог историји и савременим потребама, моје ће задовољство бити тим веће.“
Сарајево 1937.године ПИСАЦ
ВОЈВОДА ВЛАТКО ВУКОТИЋ
Непобитна је истина о учешћу у боју на Косову војводе Влатка Вукотића са двадесетак хиљада „љутих оклопника“ чија је половиа била са ових простора. Најновији извори говоре да је челник усорске војске био бојвода Момчило Томановић, бан од Усоре чији је споменик у Врућици познат само као „Споменик војводе Момчила“. За Влатка Вукотића се зна да се рањеn вратио из боја са Косова и да је једно дуже вријеме био на овом простору. Народни пјесник је у пјесми „Царица Милица и Владета Војвода“ стиховима потврдио учешће и повратак из боја на Косову војводе Влатка Вукотића.
„Војвода Момчило“ а утораБошко Н. Петровић стр.11
Један од великих догађаја у Језерима био је и врло стари, праисконски верски обичај – масла. У селима где има црква овај се обичај одржава код цркве, а овде у Језерима код школе. Та прослава, сеоска слава, обавља се на православни празник Духови, средином јуна. Село се захваљује Богу за дарове претходне године и моли се да и наредна буде плодна и богата.
Тога дана ту би дошли сви, стари и млади. Могло се видети богатство народне ношње брижљиво израђене рукама вредних жена – облачила се најбоља одећа, а доносила се и најбоља храна: печено и кувано месо, суво месо – пека свињска и овчија, кукуруза, кромпир испод сача, цицвара и њихов чувени сир. Сваки је домаћин простирао на земљу своју ћебад и постављао синију. Домаћину чините посебну част кад једете с његове синије.
Са свих страна из суседних села долазили су гости који су позивани за синије и чашћавани. Некада би дошао и свештеник да посвети масло сваком домаћинству.
Поглед са прозора школског стана на тај дан био је спектакл који се памти цео живот: прелепе кошуље са богато извезеним крагнама и ивицама рукава беле се као снег. Старији седе за синијама, госте се и нуде госте вичући наглас. Деца раздрагано трче, омладина игра у колу. Два кола са два шаргијаша надигравају се ко ће боље. У даљини се види како пристижу нови гости. Тако то траје цели дан, а при крају дана, вероватно и под утицајем алкохола, почињу сви певати. И поред наших посета синијама, сваки домаћин би послао и у школу нешто од хране, „да нам се нађе“.
Даринка Богданић
Језера испод Вучије планине (Сећања једне учитељице)
Издавач: Висока школа Комуниколошки колеџ у Бањалуци Капа Фи, 2008. године, стр. 67 – 68.
Град Теслић као урбано насеље почиње да се у виду идеје јавља 1878. године, одмах по доласку Аустријанаца у наше крајеве. Међутим, постоје материјални докази о човјековом присуству на овим подручјима још од каменог доба, те када је ријеч о постојању села која су и данас заштитни знаци општине Теслић попут Липља, Чечаве, Растуше, Прибинића и др., писани трагови потичу још од тринаестог вијека.
Са развојем насеља, развијали су се култура и обичаји поменутих насеља са посебним специфичностима израженим у различитим играма, пјесмама, обичајима и ношњама.
Данас у вријеме модернизације и технологије, сведоци смо наглог мијешања култура и губљења управо тих специфичности које су у прошлости биле синоним одређеног подручја.
Потреба за заштитом истих је неупитна и овај посао је неодложан.
Неколико ентузијаста који се баве културом заједно са „Културним центром Теслић“, а у сарадњи са Музејом Републике Српске ушло је у овај процес са намјером да уз подршку свих грађана и институција општине Теслић, обезбиједи заштиту што већег броја културних елемената од стране Владе Републике Српске и на овом пољу остави писане и материјалне трагове за будуће генерације.
Госпођа Наташа Мастиловић већ неколико година у чечавском крају предано ради на промоцији народног стваралаштва и историје овог краја. Поред свих редовнних активности кроз рад у КУД-у „Душан Станковић“, отишла је корак даље и организовала је и студиска снимања игара и пјесама овог краја, са жељом да се не забораве. Посебно истиче вриједност народних кола из околине Чечаве „КУКУЊЕШЦА“, „МАЦИНОГ КОЛА“ и „ЦИГАНЧИЦЕ“ које би жељела ставити и под УНЕСКОВУ заштиту уколико у будућности буде прилике за то. Жеља јој је да чечавском крају врати „културни“ сјај какав заслужује те да годишњи концерт Друштва који организује у мају сваке године претвори у међународну манифестацију у циљу промоције овог краја и његове културне оставштине.
Сличне активности веома радо подржавају и други чувари теслићке културе. „Наши обичаји“ су друштво који своје наступе базира искључиво на обичајима овог краја. Адам Богданић је вјероватно један од највећих познавалаца старих обичаја који су у прошла времена били саставни дио свакодневног живота или посебних догађаја. Традиционална јела су саставни дио неких обичаја и управо је и то подручје гдје су нам истуства и сазнања Адама Богданића добро дошла .
Ката Франк дужи низ година води удружење „Златне руке“ и своја знања о народним ношњама наслиједила је од мајке која се у прошлости бавила израдом истих. Активно сарађује са свим КУД- овима са простора Општине Теслић, већина ношњи у којима наступају чланови КУД-ова је изашла управо из радионице овог Удружења тако да помоћ при покретању и реализацији овог пројекта неће бити упитна када је упитању ова организација.
Немјерљива је помоћ институција и грађана који посједују знања и искуства везана за ову област. Сви који желе да се укључе и могу да пруже своју помоћ, добро су дошли.
Наш суграђанин Адолф Амрош, један од потомака првих становника насеља Теслић и добар познавалац живота у Теслићу у протеклом периоду, припремио је списак свих значајнијих мјеста( потенцијалних споменика) у Теслићу која би могла да буду предмет заштите и будући заштитни знаци Теслића у области културе који би кроз јединствен Културни виодич општине били презентовани као наша материјална оставштина.
Морална обавеза свих нас је да сачвамо културно насљеђе нашег краја за будуће генерације.
Наше Врховине – планине препуне су дивних прича, легенди и предања. Што је врло важно то су изворна предања и оригинална без увијања и бојадисања. Једно од таквих предања је и прича о Малки – Милки и хајдучком харамбаши Маливоју са подручја Блатнице.
Младу, лијепу и одважну дјевојку Малку-Милку хтио је за жену један одважни и богати бег, али она неће ни по цијену живота. По једном предању, младу Муслиманку (Малку) родитељи су жељели усрећити због блага. По другој била је то Српкиња Милка коју је бег бегенисао и не бирајући средства настојао оженити. Било како било, дјевојка је тражила начина да избјегне брачну постељу са човјеком кога не воли. Али, морало се – што се морало. Кад су обављене све свадбене церемоније дошао је ред да се младенци сами нађу очи у очи на меку душеку. Богато обучена у широку одјећу дјевојка је некако смјестила срп у димије. Онако лежећи и чекајући кад ће млада своју женску раскошност њему ставити на располагање, она је искористила бегову непажњу и заклала га српом.
Након злочина побјегла је из чардака и прикључила се неком каравану који је из Посавине ишао према Травнику преко Блатнице. Имала је среће да жива и здрава стигне у Блатницу. У Блатници на Трогиру био је хан увијек препун гостију, јер се џадом одвијао жив саобраћај у свим правцима.
Међу бројним гостима нашао се премандурени хајдучки харамбаша Маливој, коме је љепотица запала за око. Није се много двоумио. Пришао је дјевојци и почео се удварати као што је то био увијек обичај и ред кад се у друштву нађу млади супротног пола. Хајдук је брзо сазнао све тајне младе дјевојке и разлог њеног учешћа у каравану. Лијепа дјевојка му је срце откравила, па је и он ставио своје карте на стол. Била је изненађена, али и обрадована кад јој је понудио хајдуковање у његовој дружини.
Хајдуковали су доста дуго, али се и приближавали једно другом. Кад се харамбаша заљубио до ушију, Малка је пристала на брачну заједницу. Условила је да се Маливој и она окану пасијег живота по планини, да себи направе кућу и врате у миран живот. Љепоти дјевојке није више могао опраштати, па предложи својој дружини раздруживање. Кад је објаснио да је он с њима увијек кад буде требало као и дјевојка, дружина је на разлаз пристала. Заједничким снагама брзо младенцима направе кућу и они наставе ту да живе. По том Маливоју се и презивају Маливојевићи у нашој данашњој Блатници. Дуго су живјели и слагали се Малка и Маливој о чему се још увијек приповиједа.
Бошко Н. Петровић: Тајне око Тајна. Историја – привреда – занимљивости – проза, Теслић 2000, стр. 174 – 175.
Једна од културно – историјских атракција у Теслићу је свакако и Принципово врело у Прибинићу. Атрактивност овог мјеста могла би да се веже управо за легенде и приче које су резултирале називом овог мјеста. Ово врело се некада звало Јелисаветино врело, али се не зна којој личности је било посвећено. Јелисавета, кћи Кујанског војводе Казимира је жена Стјепана II Котроманића. Из историје је познато да се он оженио 1323. године тако што му је младу довео кнез Гргур Велики Стипанић, па му је овај на дар и управу дао Чечаву и још неколико села у околини. По предању које је забиљежио 1892. године поп и учитељ у Чечави, Јеврем Станковић, неки босански великаши, па и сам Стефан столовали су у градићу испод Градине у Укриници. Ако је ту столовала краљица Јелисавета, могло би бити да је ово име посвећено њој, јер је Прибинић увијек био привлачан за велике људе и драге госте.
Друго предање говори да је нека Аустријска царица имала исто име и да је врело добило име Јелисаветино врело те да су га радници, шумари и инжињери који су долазили у ове крајеве обновили.
У периоду прије почека Првог свјетског рата на том мјесту су чланови „Младе Босне“ одржавали тајне састанке којима је присуствовао и сам Гаврило Принцип. Након стварања Краљевине Југославије чланови „Младе Босне” и Савеза Солунских добровољаца Теслића направили су споменик Гаврилу Принципу и дали му име Принципово врело. Споменик је доступан за индивидуалне и групне посјете туриста.
На том простору Прибинић је имао ваздушну бању за плућне болеснике и сушару за љековито биље, али је почетком другог свјетског рата развој истог прекинут.
Извор: Тајне око Тајна (Бошко Н. Петровић)
Најстарија црква у срезу тешањском, изузев два манастира, и то: Липљана, који се налазио у селу Липлју, уз ријечицу Бистрицу, под брдом Осојем; те Ступља, за који се заправо тачно не зна гдје је постојао, али је највјероватније, да је био испод планине Борја, на мјесту званом Црквина, и за које манаетире стоји записано у »Зборнику за историју, језик и књижевност српскога народа« од Љ. Стојановића, да су године 1696 сагорели и опустели, јест свакако црквица у селу Врућици, код Теслића.
Прича се, да је саграђена за вријеме турске владавине, прије 250 и више година, некако у другој половини седамнаеетог столјећа, на старом зборишту. Такових зборишта било је у старо доба на више мјеста, али су поједина, ради свога положаја, приступачности и заклоности, била народу омилјена и ту би се народ и из удалјенијих крајева на молитву састајао. Тадањи свештеници служили би свету литургију или како народ каже »држали молитву« под чадорима (шаторима). По причању старине Јефте Вуковића из села Осјевице, он се још сјећа такових чадора, који су све до пре неколико деценија постојали у селима гдје није било цркава. Чадори су били направлјени од дебелог домаћег платна, крајеви чадора били су обрублјени црвеним платном (мавезом) а украшени са доста великим црвеним крстовима, те су служили за правлјење хлада и за ознаку мјеста гдје се држи света молитва. То су им биле цркве, јер сталних нијесу имали. Како је старо збориште у Врућици било врло облјублјено, прича се, да су села Врућица,Теслић, Ранковић,Ружевић Врела, Прибинић, Булетић, Осјевица, Чечава, Угодновићи, Бријићи и друга замолили — преко неког Ајановића, бега-тешањског — пашу травничког, да им дозволи у Врућици, на старом зборишту, направити нешто богомолје. И добише дозволу врло чудну и за она времена карактеристичну. Паша им дозволи под увјетом, да не смије бити већа него што је могу за једну ноћ подићи. И побожни народ, који је можда такав одговор и очекивао и грађу евентуално и прије приправио, сагради преко ноћи желјену богомолју, која освану на веселје народа. Била је то од храстове грађе подигнута кућа, са четири ниска, од храстових дебелих налога направлјена, зида, без прозора, са великим, ниско спуштеним, четверокрилним кровом, направлјеним од дебелих цијепаних храстових дасака, причвршћених са ексерима кованцима и дрвеним клиновима. Потсјеци, греде и остала дебела грађа била је исто храстова и грубо тесана, те саставлјана са 56 до 60 цм дугим ексерима кованцима, што је најболји доказ, да су у журби више полагали на сигурност од провале него на саму израдбу. Имала је само заладна врата са великом кованом бравом и тешким великим клјучем. Брава је била прибита са унутарње стране а са вањске стране висила је дебела, лијепо израђена, карика за притезање тешких храстових врата. Брава је и данас очувана, те беспријекорно функционише. Прозора није имала, већ је свјетлост долазила кроз баџу са крова. На слјемену, на источном и западном крају, имала је дрвени крст, по којем се једино могло заклјучити, да је богомолја. Премда је била малена и извана неугледна и сиромашна, њена је унутрашњица била снабдјевена лијепим и за она времена скупоцјеним стварима, које су наравски у току времена постепено набављане. Имала је иконостас, саставлјен од икона рађених на дасци, руком, неког вјештог сликара, врло прецизно, по узору наше средњо-вјековне црковне сликарске умјетности. Од ових икона се особито истиче икона Великомученика Георгија, Архангела, светих апостола Петра и Павла и Христа Спасителја. Многе су слике услијед невремена и нечувања пропале, те се не може тачно разабрати шта представлјају. Икона Свете Богородице изгледа да је најстарија и украшена је сребрном ореолом и сребрним рукама. Неке су иконе и грчкога поријетла, као велика икона »Рај и Пакао«. На њој су приказани сви гријеси, који воде упакао, као и све муке, које очекују такове гријешнике. На истој слици, одвојено, приказани су праведници и вјечни живот. Између једних и других насликан је Арханђел Михајло као праведни судија, са вагом и пламеним мачем. На слици је много грчких написа, као текст појединим приказима или су цитати из Светог Писма. Међу стварима налази се један стари антимис од папира, прилјеплјен на дебело сеоско платно. И он је грчког поријекла. На једној страни слика је Богородице и Спасителја а на другој Цара Константина и Царице Јелене. Између обје иконе насликан је крст са знаком: ИС-ХС-НИ-КА. Антимис мора да је врло стар и да је служио свештеницима при служењу под чадорима. Црквица је била од вајкада богата црквеним књигама, има их лијеп број, међу којима се налазе неке штампане у московској Типографији, за вријеме Императорице Ане Ивановне, као: Томино Еванђелје, Нови Завјет, Службеник. Књиге су везане у дрво и кожу. Још има једно старо еванђелје, којем мањкају корице и неколико првих листова, изгледа, да је много старије од ових московских издања. По штампи се види, да слова нијесу још тако савршена као у ових познијих. Осим ових књига било је још и других, које су разнешене и налазе се у приватним рукама. Од утвари постоји Христов гроб и Небо, израђени од дрвета, доста укусно. Владичина столица била је врло оригинална. Ту је био дрвени столац троножац са округлим наслоном. Од њега се и сада налази само наслон. На средњој пречки види се неки запис мастилом писан и на коме се могу једино још разабрати неке ријечи, као »поп Лазар мјесеца марта 1783. године«. Испод записа стоји потпис тешко читлјив, али — по исписаним завојима — рекао бих да га је писала врло вјешта рука, по свој прилици неки црквени великодостојник који је пригодом посјете на тој столици сједио и тај запис написао. Испред икона имаде неколико кандила, поклона тешањских трговаца. Кандила су већином наручивана са стране, само је једно ручна радња од сребрене жице са познатим босанским шарама. Вриједно је споменути и два дрвена свијећњака, те дарохранилницу обложену седефом, од које сада — нажалост — само поједини комади постоје. Прича се, да је донешена из Јерусалима, и да је била права умјетност што се и види на остатцима седефа, гдје је на свакој и најмањој плочици израђена иконица којега свеца или приказан догађај из старога или новога завјета. Сачувано је и неколико старијих одежда. На царским дверима била је карактеристична завјеса од неке црвене материје на којој су били насликани ликови светаца. Од ове завјесе сачуван је само један комад, те данас служи за покривање налоња. Сачуван је и цјелокупни прибор за свету причест; није од особите израдбе, али се одликује својом једноставношћу, што је и разумлјиво, јер је у стара времена ношен по зборовима ради причешћивања народа. Који су јој све били свештеници тешко је установити. У народу се као најстарији спомиње неки поп Горан, родом из села Горње , Радње. Он је становао у Радњи и одатле послуживао цркву а кад је умро закопан је крај цркве. И данас постоји велики камени крст прислоњен уз цркву и на њему, доста добро израђен, напис: »Сиа Крест попа Луке Горана, 1803 марта дан 8 положи, писа поп Илија«. Да ли је то тај Горан, којег народ спомиње, не може се установити, јер из куће Горановића било је и раније свештеника. На једном споменику стоји напис: »Помјани попа Гавре 1/12 1827«. Напис је врло невјешто урезан у камен, са писаним словима измјешаним старославенски и т. зв. »босанчицом«. Надалје се спомиње неки поп Јово, звани »Клиндо« из кућа Квржића из Горње Радње. Спомиње се, да је из Крајине дошао неки поп Димшо Боснић од којег потичу данашње породице Поповића, настањене недалеко ове цркве. Из ове куће потиче и поп Илија Боснић, који је цркву послуживао око године 1835. што се даде заклјучити из написа на једном крсту: »Сиа крест Боснића Саве и супруге јего Љубице отац и мати попа Илије Боснића 1835«. На једном старом крсту спомиње се »Супружница« попа Алексија. Један од старих свештеника јест свакако поп Лазар, који се спомиње ка владичиној столици 1783 године. Из куће Милановића из Прибинића и Тешња било је више свештеника, од којих се спомиње поп Јово и Лазар Милановић, као свештеници врућичког храма. Неко вријеме послуживао је врућичку цркву и поп Стево Лугонић, из старе свештеничке породице из села Јеланске. Задња три деценија није имала свога сталног свештеника већ су је послуживали свештеници тешањске цркве. Најзначајнији међу њима бијаше Хаџи-прота Теодор Илић, који је умро у Тешњу год. 1916 и тамо закопан. Свакако је још више свештеника послуживало цркву у Врућици, али се не може траг пронаћи а многи су покопани у својим селима без видније ознаке и написа. Како старци причају, у ондашња времена нијесу оскудијевали у свештеницима, било их је доста. Били су већином селјачког рода, живјели селјачки, одијевали се у селјачко рухо са камилавком на глави. Мало који да је још имао мантију по узору грчких свештеника. Са штаком (штапом) у руци, те књигом и другим потребним утварњма у торби или бисагама, обилазили су своје вјернике и свршавали свете обреде: крштења, покопе, молитве, причешћа немоћних, вјенчања а често пута састала би се и тројица заједно, да читају »велике молитве« код тешких болесника. Већином су ишли пјешице, коња су ријетко јашили да не свраћају позорност Турака на себе. Били су у врло уским везама са народом и били им тад једини савјетници у свему. Стара ова црквица у Врућици пропојала је (т. ј. прва служба одслужена) лицем на први дан Христова Рождества. По народном предању, истога је дана и паша изаслао своје лјуде, да се на лицу мјеста увјере да ли су се Срби држали његове одредбе и да нијесу можда већу цркву подигли. Око цркве је тада била шикара и по које дебело стабло, а од то доба почеше помало крчити шикару, оснивати гроблје и садити по коју воћку. Црква је тада, па све до подизања нове била посвећена Св. Апостолима Петру и Павлу, што се види из њезиног печата из године 1840 који је на неким књигама отиснут остао. Звоника није имала. Тек некад при крају прошлога столјећа подигоше уз једну велику липу повисок звоник (звонару), те са приносима села а на потицај вриједног старине Јефте Вуковића набавише једно средње звоно. То је звоно било тада једино у срезу те је са својим умилним гласом окуплјало побожни народ на молитву, све до године 1914, кад га Аустријанци реквирираше у војне сврхе. Како је ова црквица била једина у овоме крају, народ ју је редовно посјећивао и у њој тражио утјехе у тешким данима које је тада преживлјавао. Побожни народ даривао ју је новцем, разним поклонима и завјештајима, те је материјално одлично стајала. Имала је свога посједа и готових новаца, што се види из старинских записа да је године 1858, пригодом градње српско-православне цркве у Тешњу, тамошњем одбору дала (посудила) 16 златних дуката и тиме у велико помогла градњу цркве у Тешњу, гдје је тада било главно сједиште турских власти за срез тешањски. Како је помогла тешањску исто је тако помогла и друге, које данас постоје. Зна се да је зајмовима помогла многе наше занатлије и трговце и да су баш њезиним капиталом некоји започели и газде постали. Види се да је имала у своје вријеме савјесне црквене старателје, који су били ширег појимања и схваћања. У неко доба било је и доста немарних, за чије је вријеме многа драгоцјена ствар пропала. Са честим поправком постојала је ова стара дрвена црквица све до године 1920. Те године, на потицај старине Јефте Вуковића, доброволјца Неде Поповића и других би са приносима селјана врућичких подигнута на истоме мјесту нова зидана црква, коју видимо на слици. Од старе цркве т. ј. од оних комада, што им ни столјетни зуб времена није могао храстову црлјен уништити, направише мало подалје од цркве кућерак, у који смјестише неке старе ствари, да би их сачували за успомену. На исти кућерак ставлјена су тешка храстова врата црквена са напред описаном тешком бравом кованицом. Потребно ће бити те вриједне ствари инвентарно пописати и тако од далјње пропасти и заборава сачувати. Ове остале иконе, утвари, књиге, одежде и т. д., чувају се у новосаграђеном храму, те и данас служе при светом богослужењу. Обновлјена црква посвећена је Светом Димитрију. Год. 1925 набавлјено је поновно звоно и уз присуство великог мноштва народа подигнуто. Ето, то је кратка историја српске православне цркве Врућичке. Као што је некада стајала малена, погнута, дрвена и од тешких времена похабана, уз стару липу сакривена, тако данас, уз исту липу, стоји поносна, бијела као снијег, нова, препорођена. Стоји радосна у слободи, држећи у њедрима драгоцјене успомене на наше претке, које је више од два столјећа у ропству тјешила са надама у Бога и Нјегову Велику Праведност, која ће донијети, тада ојађеном српском народу на Косову изгублјену слободу. Као што је некада била дом утјехе и тихе молитве за спас народа, тако је и данас дом у којем се поју пјесме захвалности за свијетле дане грануле Слободе. Чувајмо је од заборава. Теслић, мјесеца јула 1930.
Аутори: ПЕТАР БОГУНОВИЋ
КАЛЕНДАР СПКД ПРОСВЈЕТА, 01.01.1931
На пола пута Бања Лука – Добој са сјеверне стране планине Борја, смјештен је овај средњовјековни српски православни манастир Липље. Са овог пута манастиру се скреће код аутобуске станице Клупе (10 км). Иначе, манастир је смјештен на питомој заравни ушћа потока Млијечнице у ријечицу Бистрицу и ово је најшири дио уске планинске котлине која се формирала уз ток Бистрице. Према живом народном предању манастир је задужбина Светог Саве, па је код предпоследње обнове (1867/1879) г. на западном порталу као вријеме постанка наведена 1219. година.
Сам назив “Липље“, се помиње већ 1273. год., али изричито као манастир, према засада познатим историјским изворима, помиње се тек крајем петнаестог вијека у Крушевском поменику (поменик манастира Добруна код Вишеграда). Оно што је данас јасно и према тврдњи преподобног Јустина Ћелијског, манастир је задужбина краља Драгутина са краја тринаестог (13.) вијека, иако је вјероватно и он саграђен на темељима неке старе цркве. Били како било знамо да је манастир првобитно био посвећен светом Николи, али је послије поменуте обнове у деветнаестом вијеку освећен у част Благовештења Пресвете Богородице.
Сам манастир Липље је изузетно елегантна црквена грађевина, која спада у ред већих средњовјековних сакралних објеката и свакако највиших (око 20 м.) сразмјерно величини. О томе свједоче и друге манастирске грађевине: стари конак који је постојао са западне стране цркве, трпезарија са јужне стране, воденица и ступа за сукно на потоку Млијечница, као и економске зграде на Појатинама.
Према предању и оскудним записима манастир је имао велике шумске површине и пашњаке на планини Борја са бројном ситном и крупном стоком, гдје и данас постоје локалитети са називима: Солила, Појила, Планиште… што подсјећа на интезивно планинско сточарење.
Зиратни земљишни посјед – манастирска житница, налазио се на подручју данашњег Прњавора, нашто недвосмислено указује и назив касније образованог градског насеља. Ријечице Бистрица и Укрина биле су природна комуникација између манастира и његовог посједа.
У непосредној околини манастира бројни су локалитети који свједоче о живој дјелатности и другој присутности манастира на овом простору. Ту су поред Појатина, извор Калуђерац, два Рибњака, храстова шума – Калуђерски мајдан, Калуђерска лука и др. Очигледно манастир је имао поред бројних грађевинских објеката и солидан земљишни посјед у шуми, пашњацима и обрадивој земљи.
Будући економски обезбјеђен манастир је имао бројно монашко братство што му је омогућивало свестрану духовну, културну и просвјетну дјелатност. Манастирска црква је била живописана фрескама прворазредног квалитета у самом манастиру је већ од самог оснивања радила преписивачка радионица у којој су преписиване књиге за потребе манастира, али и ширег црквеног подручја. У рукописном минеју манастира Ораховице у Славонији наводи се да је књига написана 1612. године у манастиру светог Николе у Липљу за вријеме дабарског (босанског) митрополита Теодора и игумана липљанског Христофора, као и при старцу (духовнику) Герасиму, а написана је руком монаха Данила.
Ако се у прва три вјека до шеснаестог вијека у манастиру Липљу живјело пуним замахом духовног живота, седамнаести вијек липљански љетописац назива “нужним и прискорбним“. Турско ропство и општа несигурност већ су увелико владали, па се ипак и тада живјело. У манастирском Псалтиру из 1570. године, штампаном у Венецији, налазимо податке о рукоположењу два манастирска сабрата у чин “попа“ тј. јеромонаха: Илије 1576. и Симеона 1616. године.
Године 1615. манастир доживљава праву катастрофу. “Године 7123. (1615)… надође поплава и обузе порту, разори цркву и конак, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица…“ Детаљније податке о овој трагедији преписивач монах Данило не даје, а сам владика Јефрем пише: “ О овом догађају слушао сам од старијих мјештана у нешто различитим верзијама што је и разумљиво. Из разговора са проф. Светозаром Душанићем, директором Патријаршијског музеја у Београду и великим познаваоцем наше средњовековне историје, иначе родом из Прибинића, сазнао сам неке нове податке и биљежим његово еминентно сазнање о овом догађају. “Догађај је без сумње тачан, али се не односи на сам манастир већ на манастирски метох који се налазио у кањону Бистрице испод засеока Јотановићи. До трагедије је дошло када се послије дугих киша клизиште земљишта затворило кањон и образовало брану која је под великим притиском вјештачке акумулације воде попустила и нагли талас висок неколико метара однио је метох, углавном грађен од дрвета, заједно са монасима и ђацима.“
Ова интерпретација догађаја је врло реална и она нам открива податак да је у поплавом разрушеном метоху било 17 монаха и ђака, што је прилично велики број, ако се има у виду, да је у самом манастиру морао бити знатно већи број монаха. Очигледно да је манастирско братство било бројно и поред послова у манастиру обављало је и парохијску службу на ширем црквеном подручју. Дароносица јеромонаха Висариона откривена је у Вијачанима, а други липљански јеромонах хаџи Христофор Липљан налазио се 1681. год. на служби пароха при старој цркви у Сарајеву. Занимљиво је, да је поменути јеромонах хаџија тј. поклоник Гроба Господњег у Јерусалиму, што је за то вријеме овакво путовање било веома тешко, ризично и врло скупо.
У седамнаестом вијеку економска моћ и слава прошлих вјекова манастира Липља полако тамни, да би већ крајем истог вијека доживио пуно запустјење за скоро три наредна вијека. Најиме крај седамнаестог вијека означен ја Аустро – турским ратом у коме су Турци поражени, а над поробљеним хришћанским становништвом и његовим светињама вршен је нечувени терор и разарање. Липљански љетописац биљежи: “у та времена манастири многи опустјеше и сагорјеше од проклетих и безбожних агарјанских синова. И тада манастир Ступље и Липље сагоре и опусти сасвим.“ Овај запис сачуван је у рукописној књизи донесеној из Липља у манастир Ораховицу у Славонији куда су избјегли липљански калуђери носећи са собом само нешто ствари и књига. Ово запустјење манастира и бјежање калуђера догодило се 1696. године. Липљански монаси су чекали повољније вријеме да се врате и обнове свој манастир, али га нису дочекали. Помрли су као избјеглице у туђем свијету, а само понека књига сачувана до нашег времена свједочи о њима и њиховој трагедији.
Те кобне 1696. године манастир је опљачкан и сагорео, оловни покров са купола је однешен, а све остало што је могло изгорети спаљено је. Остали су само голи зидови, који су за два вијека, колико је манастир био без крова потпуно остао без фресака, свод у припрати храма је пао, думе обрушене, а из храма порасло је дрво које је разарало већ и онако огољеле зидове. Од других манастирских зграда остали су до почетка овог вијека само рушевине каменог конака који се налазио са западне стране цркве. Рушевине осталих грађевина само су се могле назрети. Мисао о обнови манастира живјела је у народу од времена његовог рушења. Народно предање каже да су на приједлог избјеглих калуђера мјештани села Липља одмах након рушења понудили султану стотину волова и стотину овнова за дозволу да се манастир обнови и калуђерима дозволи повратак. Турци су наводно ову понуду прихватили под условом да се посао на обнови обави за три дана, што наравно није било могуће. Ова идеја обнове се остварује тек пред крај турске владавине. Ферман (дозвола) за обнову добијена је 15. августа 1858. године, а радови су завршени тек 1879. и коштали су 1700 дуката. Обновом су руководили свештеници Коста Душанић, Илија Вуковић и Ристо Јунгић са народом. Од ово доба манастир је мирска (парохијска) црква, а 1922. године, са западне стране дозидан је масивни камени звоник који ни стилски ни временски није одговарао старој грађевини.
Године 1965. је у Липљу поново након 270 година, упаљено кандило монашког општежића. За в.д. настојатеља постављен је јеромонах Јустин Пантић, а 1967. године у обновљеном манастиру обављено је прво монашење. Замонашен је монах Јефрем (Милутиновић) данашњи епископ бањалучки и од тада Липље полако почиње свој духовни и материјални раст.
Стећци Војводе Момчила је историјски споменик у околини Теслића, у насељу Врућица, у засеоку Бркића Поток.
Споменик представљају три средњовјековна стећка, који се налазе на врху мањег бријега на југозападној падини брда Стражбеница, обраслог шумарком.
Међу локалним становништвом се називају стећцима Војводе Момчила, мада није доказано да је на тим просторима владао или постојао икакав Момчило или икакав војвода. За три стећка се сматра да су надгробни споменици „Војводе Момчила“, његове супруге и њиховог дјетета.
Није тачно утврђено нити колико су стари стећци. Постоји више претпоставки од разних аутора, али ни једна од постојећих претпоставки није научно потврђена (нити поречена).
Чак ни сами споменици нису познати ни у иоле широј околини. Већина становника града Теслића, који је удаљен мање од 5 км не зна за њихово постојање. Стећци и околина нису одржавани нити су под заштитом било какве установе која би се бавила сличним историјским знаменитостима.
Ово је највећи стећак у групи. Вјерује се да је он надгробни споменик самог Војводе Момчила. Има призматичну основу, правилно израђену од једног комада. Горњи дио споменика има облик правилног саркофага, у облику куће са двокрилним кровом. Обрубљен је 12 цм дебелим округлим рубом. Рубови се завршавају на угловима у камене јабуке. У првој половини двадесетог вијека споменик је дуже вријеме провео оборен на једну страну.
На најистакнутијој страни се види правилно утесана рука од рамена, савијена у лакту, са песницом, која држи топуз или бакљу. Испод песнице са пруженим палцем у вис, налази се држак од топуза. Глава топуза је елиптичног облика са три реда бразда.
Стећак за којег народ неосновано вјерује да је гроб супруге Војводе Момчила мањи је од претходног. Налази се непосредно уз узглавље. Окренут је по дужини у правцу сјевер-југ. Преко половине има утесан појас широк 14 цм. Од тог појаса се почиње сужавати и завршава се у облику куполе са истесаном јабуком на врху. Из ње се спуштају на све стране бразде и 14 поља. Даје изглед куполе или капа са спуштеним покривачем. На стећку нема никаквих других орнамената.
Трећи стећак, који је по народном вјеровању гроб „сина Војводе Момчила“ лежи јужно од главног споменика. По изради је најједноставнији, а по величини најмањи. Израдом је доста сличан првом, али се не свршава у једном шљемену, већ свака страна има облик правилног трапеза. На горњем дијелу правоугаоно-хоризонталног крова истесана је јабука, која има овалан облик. Рубови и овога стећка су обрубљени округло истесаним, 10 цм дебелим рубом. На њему нема никаквога натписа, пи посебне скулптуре