По мишљењу наше комисије, коју чине: академска сликарка, Наташа Јурошевић и писац (члан Удружења књижевника Србије), Мирослав Алексић, додјељују се награде – господину Перици Ивановићу (за најбољи ликовни рад) и госпођи Слави Станојевић (за најбољу пјесму). Посебне похвале Јовани Летић и Анђели Ливњак у категорији млађих такмичара.
Честитке свим учесницима! Термин промоције ће бити накнадно објављен.
Културни центар Теслић
Плетисанка Десанка
Сунце ти у оку саградило дом
сТиховима дало бескрајну топлину
неИзрециву си радост срцу мом
удаХнула ријечју што ствара милину
неодОљива су, њежношћу плетена
стихоВања твоја – љетни свици, жарки
плетисАнко наша незаборављена
доброДушна ткаљо и прича и бајки
лептИрастим римама шила си хаљине
проВидним, стакластим сребром си их везла
усНула си достојна позлаћеног жезла
бИстроумна водиљо, што спаси нас тмине
Хвалу кличем Драгињи, која те родила
дУгмиће си бисерне зашила на ретке
заМршене конце отпетљала спретно
преНијела их дјеци, да граде путељке
пријАтељства стазе, и дјетињство сретно
расПрострла ријечи – благородно класје
пеЛудом мудрости, ко пчелиња легла
нЕуморно његовала, да нам живот красе
Тајновитост душе у пјесме упрегла
тИ, којој сад, ево, ја стихове плетем
поСтељу простирем од сићаних слова
незАборављеној, ко да си ми мајка
поНосим се твojим именом и дјелом
уКрашавам за те, о драга Десанка
Алеју стихова, градим душом цијелом
Можда је илустрација на којој је у затвореном

Пишете ли поезију, или се бавите ликовном умјетношћу? Пошаљите нам Ваше радове и објавићемо их у збирци коју ћемо промовисати у априлу. А, најбољи радови ће бити и награђени. Уз радове слати кратку биографију. За више информација, пишите нам на наш мејл: kulturateslic@gmail.com

Ивана Алексић, рођена је 1. 10. 2006. године. Сликањем се бави већ од почетка основне школе. Ивана је сада први разред средње Медицинске школе у Добоју. Излагала је неколико пута у школи, учествовала је на разним такмичењима. Заједничку изложбу имала је прошле године у организацији ЈУ „Културни центар Теслић“.

„Умјетност за мене представља посебан изражај. Највише волим сликати портрете и природу. Природа је инспирација, као и лице човјека. Сваки човјек је различит и то га чини тако јединственим, баш као и свака слика. Може се рећи да је сликарство наличје лица свијета који нас окружује, али виђено очима умјетника. А, умјетник свијет види нешто другачије. “ – Ивана Алексић.

 

ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО МЛАДИХ ТЕСЛИЋАНА 4              ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО МЛАДИХ ТЕСЛИЋАНА 5

 

ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО МЛАДИХ ТЕСЛИЋАНА 6               ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО МЛАДИХ ТЕСЛИЋАНА 7

 

ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО МЛАДИХ ТЕСЛИЋАНА 8       Ивана Алексић

Баш као и Ивана, сликарством се бави и млада Теслићанка – Ивна Којунџић. Ивна Кујунџић рођена је 9. 7. 1999. године у Добоју. Завршила је Гимназију у Теслићу. Апсолвент је Здравствене његе на Високој медицинској школи здравства у Добоју. Сликањем се бави од основне школе, учествовала је на заједничким изложбама у организацији СПКД „Просвјета“, Теслић и сликарске групе „Сретење“, под менторством умјетника, Мирослава Поповића.

„Са бјелине папира исијава нада. Нада ми увијек каже да вриједи створити нешто никад виђено, па макар било то јако познато лице или тема. Кад сам пред бјелином папира, размишљам о процесу стварања и колико је он мистериозан. За мене је сликарство откривање новог свијета и стваралаштво у сваком смислу те ријечи. Оно што сам научила је да настављам да цртам и сликам без обзира на животне околности и расположење. Оно што створимо – оловком, руком и душом остаје непоновљиво и у томе је покретачка снага једног сликара, те жеља за новим (неистраженим) свијетом, који се налази око нас и у нама самима; “ каже Ивна Кујунџић.

 

ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО МЛАДИХ ТЕСЛИЋАНА 9                                          ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО МЛАДИХ ТЕСЛИЋАНА 10

 

ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО МЛАДИХ ТЕСЛИЋАНА 11                    ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО МЛАДИХ ТЕСЛИЋАНА 12

 

ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО МЛАДИХ ТЕСЛИЋАНА 13   Ивна Кујунџић 

 

Ове младе Теслићанке, дају нам примјер како слиједити своје снове и како се трудити у развијању својих талената. А, такође, дају примјер свим младим људима тежећи развијању културолошког поимања и умјетничког стваралаштва.  

 

 

Теслићанин,  Марио Игњић, рођен је 1986. године.

Завршио је Академију ликовних умјетности, смјер графика у Бањој  Луци и дипломирао 2010. у класи проф. Зорана Бановића. Учествовао је  на колективним изложбама у земљи и окружењу и више пута самостално  излагао. Награђиван је у области графике.

5. децембра ове године у изложбеном салону Народног позоришта Републике Српске „Живорад Жика Пећарић“, отворена је Игњићева самостална изложба цртежа рапидографима на папиру. Са њим је излагала и Николина Песлач, умјетница из Бањалуке.

Изложбу је отворио Милан Крајновић, доцент са Академије ликовних умјетности у Бања Луци.Овом  приликом Крајновић је критички се осврћући  на рад о Мариа Игњића издвојио;

„Према В. Ворингеру потреба за апстрактним изражавањем је исконска људска потреба. Под тим „апстрактно“ мисли на геометријски апстрактно, а сврха тога је да се нађе ред и систем у хаосу који окружује човјека. Умјетнички пут Мариа Игњића је примјер једне такве потребе.  Оперишући великим бројем њему својствених, поједностављених симбола веома малог формата, који представљају разне аспекте људског живота, он гради фине мреже. Оне су метафора сложености људског битисања.  Мреже творе надструктуре чији облик нам не дозвољава да њих и симболе на први поглед уочимо.  Развијале су се од магличастих, аморфних до јасно дефинисаних геометријских облика.  И сада је његова потреба за апстракцијом дошла до тачке када тражи отјеловљење у органском облику.

Магија снопа

Стабљика, жито, израз живота, одржавање живота. Сноп као симбол снаге заједништва.

Позната је парабола о снопу : једну гранчицу лако је сломити, али сноп – веома тешко…  Сноп је метафора заједнице, а прут појединца. Преко тих симбола Марио Игњић преиспитује мјесто и улогу појединца у друштву. Друштво као систем глатко функционише кад његови саставни дијелови имају исто усмјерење, а тренуци ломова и пуцања су они у којима се испуњава индивидуалност појединца.

Визуелно снажан, енергијом набијен моменат везивања или пуцања снопа оставља утисак….

Он поставља питање слободе и идентитета, питања која се одувјек постављају. Да ли снага човјека лежи у заједништву или у њему самом? И да ли се она испољава онда када се систем нарушава?  Шта је то слобода, шта је то бити самоостварен, свој?

Није свако у стању да носи терет слободе, то тражи велику одговорност према себи…“

 

 

 

ИСТОЧНО НОВО САРАЈЕВО – Студент прве године Електротехничког факултета у Источном Сарајеву деветнаестогодишња Ивана Дупљанин од малих ногу црта графитном оловком, а у наредном периоду планира да организује изложбу радова.

Ова млада талентована дјевојка, која је одрасла на Хан Пијеску, од 2011. године живи у Источном Сарајеву гдје и студира.

Дупљанинова каже за Срну да је као сасвим мала дјевојчица вољела боје и цртање, а да је таленат почео да долази до изражаја тек у седмом и осмом разреду основне школе.

„Жељела сам да обрадујем драгу особу, па сам урадила њен портрет графитном оловком. Тако су почели моји радови као поклон драгим особама“, истиче Дупљанинова и додаје да је за један портрет потребно неколико дана.

Она наводи да се није опредијелила да упише Ликовну академију, иако је то била њена жеља, јер су је родитељи савјетовали да упише нешто што ће јој омогућити лашке запослење.

„Штета што се умјетност код нас довољно не цијени, али треба имати на уму да никад није касно да човјек живи свој сан“, истиче Дупљанинова.

Осим цртања графитном оловком, слика и уљем на платну, али како каже ријетко, јер то захтијева много времена.

„Радови на платну су у стилу надреализма. Као мотив обично су вукови, јер представљају јак, неспутан карактер, потребу за слободом, непокорност, непоколебљивост и супериорну интелигенцију. Он је опасна, али и племенита животиња, истовремено пријатељ-звијер, онај ко нас прогони, али и ко нам пружа заштиту. Много контрадикторности на једном мјесту“, појаснила је Дупљанинова.

Она истиче да воли да слика и када пролази кроз тежак период, те да је једна од порука њених радова да се дух бори чак и када тијело клоне.

Ивана Дупљанин радове објављује на „Фацебоок“ страници, а заинтересовани могу да се додатно информишу и путем мејла дупљанини@yахоо.цом.

Осим сликања, она воли све што има везе са умјетношћу, тако да иде на часове аргентинског танга, а до недавно је ишла и на фолклор.

 

МИЛИЦА МИШИЋ poђена je 30.11.1991. у Теслићу. Академијy Српске Православне Цркве за уjметност и консервацију, која је смjештена у Београду, уписује 2011. гoдине и тo Црквену умjетност смjep -иконопис. На истом смjеру завршава и мастер студије. Као студент Академије упознаје се са различитим техникама попут јајчане темпере, енкаустике, фреске, мозаика које се вjековима употребљавају у Црквеној уметности, као и другим сликарским техникама.
Радови који су доступни јавности рађени су највећим диjелом техником јајчана темпера. Она подразумijева употребу пигмената, жуманцета и воде у процесу сликања. Такође се могу видjети комбиноване технике акварела и гваша. Радови су рађени на папиру или на препарираној дасци и медијапан плочи. Подлога за сликање је акрилна или је од туткала и биркреде.
Милица тренутно борави у Београду и припрема своју прву самосталну изложбу коју жели да изложи у Теслићу.