САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА ЦРТЕЖА МАРИА ИГЊИЋА НЕДАВНО ЈЕ ПРЕДСТАВЉЕНА У БАЊАЛУЦИ 1

Теслићанин,  Марио Игњић, рођен је 1986. године.

Завршио је Академију ликовних умјетности, смјер графика у Бањој  Луци и дипломирао 2010. у класи проф. Зорана Бановића. Учествовао је  на колективним изложбама у земљи и окружењу и више пута самостално  излагао. Награђиван је у области графике.

5. децембра ове године у изложбеном салону Народног позоришта Републике Српске „Живорад Жика Пећарић“, отворена је Игњићева самостална изложба цртежа рапидографима на папиру. Са њим је излагала и Николина Песлач, умјетница из Бањалуке.

Изложбу је отворио Милан Крајновић, доцент са Академије ликовних умјетности у Бања Луци.Овом  приликом Крајновић је критички се осврћући  на рад о Мариа Игњића издвојио;

„Према В. Ворингеру потреба за апстрактним изражавањем је исконска људска потреба. Под тим „апстрактно“ мисли на геометријски апстрактно, а сврха тога је да се нађе ред и систем у хаосу који окружује човјека. Умјетнички пут Мариа Игњића је примјер једне такве потребе.  Оперишући великим бројем њему својствених, поједностављених симбола веома малог формата, који представљају разне аспекте људског живота, он гради фине мреже. Оне су метафора сложености људског битисања.  Мреже творе надструктуре чији облик нам не дозвољава да њих и симболе на први поглед уочимо.  Развијале су се од магличастих, аморфних до јасно дефинисаних геометријских облика.  И сада је његова потреба за апстракцијом дошла до тачке када тражи отјеловљење у органском облику.

Магија снопа

Стабљика, жито, израз живота, одржавање живота. Сноп као симбол снаге заједништва.

Позната је парабола о снопу : једну гранчицу лако је сломити, али сноп – веома тешко…  Сноп је метафора заједнице, а прут појединца. Преко тих симбола Марио Игњић преиспитује мјесто и улогу појединца у друштву. Друштво као систем глатко функционише кад његови саставни дијелови имају исто усмјерење, а тренуци ломова и пуцања су они у којима се испуњава индивидуалност појединца.

Визуелно снажан, енергијом набијен моменат везивања или пуцања снопа оставља утисак….

Он поставља питање слободе и идентитета, питања која се одувјек постављају. Да ли снага човјека лежи у заједништву или у њему самом? И да ли се она испољава онда када се систем нарушава?  Шта је то слобода, шта је то бити самоостварен, свој?

Није свако у стању да носи терет слободе, то тражи велику одговорност према себи…“