МИЛАН АНТИЋ – АМБАСАДОРИ ТЕСЛИЋКЕ КУЛТУРЕ

Рођен је 1999. године, ученик је четвртог разреда Средње грађевинске школе у Добоју. Члан је ликовне групе ,, СРЕТЕЊЕ,, при СПКД ,,ПРОСВЈЕТА,, из Теслића. Свој ликовни рад до сада  остварио је углавном у атељеу тесличког сликара Мирослава Поповића. Антић се укључио у ликовну групу као ученик ОШ,, Петар Петровић Његош” из Теслића  2010. године  у трајању до 2017. године за које вријемеје урадио преко двије стотине радова у једанаест различитих техника. До сада је излагао у осамнаест групних изложби у Теслићу са укупно 103 рада. Учесник је Ликовне колоније Теслић 2016. године.

Добитник је четири награде на конкурсима и то двије  у организацији СПКД  , ПРОСВЈЕТА,, из Теслића 2008. и 2015. године, затим награда на Видовданском сабору у Липљу 2010. године и награду СО-е Теслић на конкурсу ,, НИКОЛА ТЕСЛА- човјек изван времена,, 2013. године.

,, Милан Антић још као основац показивао је склоност ка ликовном образовању. Пратећи његов рад уочио сам лакоћу схватања код коришћења ликовних елемената. Од првих цртања користи поступак ,,лагане руке,, или приступ меких линија да би задовољио тражену форму.  Тај процес је годинама усавршавао што му је знатно олакшало сликање и приступ различитим техникама. Код избора мотива у првим годинама његовог рада користио сам наметнути принцип само ради савладавања ликовних техника. Потом долази до релаксације у избору тема које је сам  изабрао да би у завршници до данас добрим дијелом остварио ликовну самосталност. У будућем свом раду Милану је остало на вољу како ће се доказивати, како ће удахнути у радове своју ликовну поруку, свој креативни дух и препознатљивост,,.

( Мирослав Поповић)

/by

ДАН ТЕСЛИЋКЕ КАТОЛИЧКЕ ЖУПЕ – ТРАДИЦИОНАЛНО ОД 1932. ГОДИНЕ

,

Вјерници Католичке цркве у Теслићу традиционално 19. марта обиљежавају Дан теслићке католичке жупе који се везује за благдан св.  Јосипа Небеског. Догађај је вјерског карактера и обиљежава се традиционално од 1932. године  када је црква изграђена, али је и својеврсна  препознатљива  манифестација за католичко становништво овог краја те прилика за дружење и куповину разних свјетовних предмета. Послије вјерског обреда који се дешава у црквеној сали, практикује се свечани ручак и народно весеље у дворишту цркве.

Занимљива је чињеница да је у периоду од 1906. до 1945. у Теслићу дјеловало  Хрватско културно друштво „Напредак“, које је на иницијативу групе младих људи обновљено 2015.

/by

КОНКУРС ЗА ИЗБОР НАЈЉЕПШИХ РУКОПИСА ЋИРИЛИЧНОГ ПИСМА

Општински одбор Српског просвјетног и културног друштва Просвјета у Дервенти расписао је конкурс за избор најљепших рукописа ћириличног писма.

– Конкурсна комисија ће размотрити и оцијенити све радове који буду написани својеручно ћириличним писмом, у форми пет реченица садржаја посвећеног Васкрсу, на папиру формата А4, налив пером, пенкалом или оловком, са својеручно написаним именом аутора, адресом становања и бројем телефона – наведено је у условима конкурса Просвјете.

Право учешћа имају сви ученици основних и средњих школа, као и сви становници Дервенте, Републике Српске, БиХ, Србије и других држава.

– Препоручујемо наставницима и професорима српског језика да радове ученика сваке основне и средње школе организовано доставе у року трајања конкурса, што не искључује право ученика да самостално доставе своје радове – саопштено је након синоћне сједнице Општинског одбора.

Радове на конкурс треба доставити у једном примјерку, најкасније до 20. априла, на адресу општинског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Дервенте, са назнаком „за конкурс“, н/р Каиновић Драган, Дервента, Улица Цара Лазара бб.

Имена добитника награда биће објављена након Васкрса, а награде ће у виду диплома и књига бити додијељене 30. априла у 18.00 часова у Центру за културу општине Дервента.

Награде се додијељују за по пет првих, других и трећих мјеста које достављени радови буду заузели када по оцјени комисије буду проглашени као најљепши рукописи ћириличног писма.

/by

ЗАНИМЉИВА КУЛТУРНО-ТУРИСТИЧКА МАНИФЕСТАЦИЈА ИЗ ОКОЛИНЕ КОЗАРЕ

Покладе су народни празник распрострањен у Европи и Америци. Његови корјени су пагански и везани за обиљежавање култа Сунца и доласка прољећа. Данас се покладе углавном везују за почетак хришћанског обиљежавања великог поста, уочи Васкрса. Козарске покладе су у почетку биле само вјерски скуп, да би за неколико година постале туристичка атракција, занимљива како локалном становништву, тако и туристима. На манифестацији насупају традиционалне пјевачке и фолклорне групе са Поткозарја, а локално становништво на најбољи могући начин представља гастрономско богаство и разноврсност домаће кухиње. Посљедњи мрсни дан уједно представља и дан када се људи мире и рјешавају све несугласице.

/by

ЗАШТИТА МАТЕРИЈАЛНИХ И НЕМАТЕРИЈАЛНИХ ДОБАРА ЗА БУДУЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

,

Град Теслић као урбано насеље почиње да се  у виду идеје јавља 1878. године, одмах по доласку Аустријанаца у наше крајеве. Међутим, постоје материјални докази о човјековом присуству на овим подручјима још од каменог доба, те када је ријеч о постојању села која су и данас заштитни знаци општине Теслић попут Липља, Чечаве, Растуше, Прибинића  и др., писани  трагови потичу  још од тринаестог вијека.

Са развојем насеља, развијали су  се култура и обичаји поменутих насеља са посебним специфичностима израженим у различитим играма, пјесмама, обичајима и ношњама.

Данас у вријеме модернизације и технологије, сведоци смо наглог мијешања култура и губљења управо тих специфичности које су у прошлости биле синоним одређеног подручја.

Потреба за заштитом истих је неупитна и овај посао је неодложан.

Неколико ентузијаста који се баве културом заједно са „Културним центром Теслић“, а у сарадњи са Музејом Републике Српске ушло је у овај процес са намјером да уз подршку свих грађана и институција општине Теслић, обезбиједи заштиту што већег броја културних  елемената од стране Владе Републике Српске и  на овом пољу остави писане и материјалне трагове за будуће генерације.

Госпођа Наташа Мастиловић већ неколико година у чечавском крају предано ради на промоцији народног стваралаштва и историје овог краја. Поред свих редовнних активности кроз рад у КУД-у „Душан Станковић“, отишла је корак даље и организовала је и студиска снимања игара и пјесама овог краја, са жељом да се не забораве. Посебно истиче вриједност народних кола из околине Чечаве  „КУКУЊЕШЦА“, „МАЦИНОГ КОЛА“ и „ЦИГАНЧИЦЕ“  које би жељела  ставити и под УНЕСКОВУ заштиту уколико у будућности буде прилике за то. Жеља јој је да чечавском крају врати „културни“ сјај какав заслужује те да годишњи концерт Друштва  који организује у мају сваке године претвори у међународну манифестацију у циљу промоције овог краја и његове културне оставштине.

Сличне активности веома радо подржавају и други чувари теслићке културе. „Наши обичаји“ су друштво који своје наступе базира искључиво на обичајима овог краја. Адам Богданић је вјероватно један од највећих познавалаца старих обичаја који су у прошла времена били саставни дио свакодневног живота или посебних догађаја. Традиционална јела су  саставни дио неких обичаја и управо је и то подручје гдје су нам истуства и сазнања Адама Богданића добро дошла .

Ката Франк  дужи низ година води удружење „Златне руке“ и своја знања о народним ношњама наслиједила је од  мајке која се у прошлости бавила израдом истих. Активно сарађује са свим КУД- овима са простора Општине Теслић, већина ношњи у којима наступају чланови КУД-ова је изашла управо из радионице овог Удружења тако да помоћ при покретању и реализацији овог пројекта неће бити упитна када је упитању ова организација.

Немјерљива је помоћ институција и грађана који посједују знања и искуства везана за ову област. Сви који желе да се укључе  и могу да пруже своју помоћ, добро су дошли.

Наш суграђанин Адолф Амрош, један од потомака првих становника насеља Теслић и добар познавалац живота у Теслићу у протеклом периоду,  припремио је списак свих значајнијих мјеста( потенцијалних споменика) у Теслићу која би могла да буду предмет заштите и будући заштитни знаци  Теслића у области културе који би кроз јединствен Културни виодич општине били презентовани као наша материјална оставштина.

Морална обавеза свих нас је да сачвамо културно насљеђе нашег краја  за будуће генерације.

/by

НА ПИСАЊЕ ЕЛИФ ШЕФАК ЗНАЧАЈНО УТИЦАЛО ДЈЕЛО “ нА ДРИНИ ЋУПРИЈА“

Као јединицу су ме одгајале разведена, запослена, високо образована, секуларна, западно оријентисана мајка и необразована, духовности и Истоку окренута бака. Рођена сам у Француској, а са мајком сам се доселила у Турску када је браку са оцем дошао крај. Иако сам била мала када сам отишла из Стразбура, често помислим на наш мали стан и сјећам га се као мјеста препуног француских, италијанских, турских, алжирских и либанских студената љевичара који су страствено дискутовали о марксистичком филозофу Лују Алтисеру, читали пјесме Владимира Мајаковског и заједнички маштали о револуцији. Одатле сам прелетјела у бакин комшилук у Анкари – веома патријархално и веома конзервативно муслиманско окружење. У то вријеме, касних седамдесетих, у Турској је дошло до пораста политичког насиља и немира. Свакога дана би бомба негде експлодирала, људе су убијали на улици, било је пуцњава у студентским домовима. Али унутар бакине куће владало је сујеверје, перле, гледање у шољу и усмена култура Блиског истока. У свим мојим романима постоји интересовање за оба свијета: свет прича, магије и мистицизма у кући и сијвет политике, конфликата, неједнакости и дискриминације ван куће.

Почела сам да читам веома рано. Много. Али ми је и много времена требало да научим да пишем. Као љеворука, попут друге љеворуке деце, у школи су ме тјерали да пишем десном руком. „Ако не можеш да контролишеш лијеву руку, држи је под столом све време, пошаљи је у изгнанство“, савјетовао је учитељ. Био је то први пут да сам чула реч „изгнанство“ и добро сам је упамтила.
Својим неугледним рукописом почела сам да пишем приче. Не зато што сам жељела да једног дана будем списатељица – мислила сам да је тако нешто немогуће. Око мене није било писаца, никаквих књижевних узора. Али као неком ко се често осећао као „домаћи странац“, чак и у сопственој домовини, заробљена између култура и градова, моја потреба да будем „негдје другдје“ била је дубока. Књиге су ми постале пријатељи. Земља прича постала је моја домовина.

Када погледам уназад, много тога је утицало на мене као читаоца и као писца. Ево једног: у средњој школи, једне суботе, почела сам да читам књигу југословенског писца Иве Андрића „На Дрини ћуприја“. Када сам је завршила, у мени се нешто трајно променило. До тада сам, у школи, учила искључиво званичну верзију отоманске историје. Била је то апстрактна историја у којој готово да није било људи – само неколико споменутих имена која су припадала султану или великом везиру – увек мушкарцу. Речено ми је да су јањичари, који су чинили отоманску војску, били сјајни војници пуни вере и храбрости. Али у књизи „На Дрини ћуприја“ прочитала сам приче о хришћанским породицама чије је синове узимала Отоманска држава, прекрштавала их у ислам и претварала у јањичаре. Да, ти дјечаци су добијали добро образовање и плату – и могли су да напредују до врха и постану везири уколико су имали талента – али се све дешавало по цену тога да никада више не виде своје породице, забораве своју религију и потпуно избришу сопствени идентитет. Истина о јањичарима је била далеко компликованија него што је представљао мој уџбеник из историје.

Одједном сам морала сам да промислим о ономе што сам мислила да знам. Морала сам да се одучим. Оно што ме је Андрићев роман научио у тако раној животној доби било је да одбацим године националистичког образовања. Шапнуо ми је: „Да ли си икада размишљала о причи из угла Другог?“ Ово је круцијално питање које себи морамо стално постављати, без обзира на то у којој земљи живимо, без обзира на то чију смо верзију догађаја слушали и читали.

Роман је важан јер нас повезује са искуствима људи које никада нисмо упознали, временима у којима никада нисмо били, мјестима која никада нисмо посетили. Роман је важан не само због прича које оживљава већ и због тишина које се усуђује да истражи. Као аутори, све време чуљимо уши, усмеравамо их на ритам језика, коришћење речи, на приче и легенде које плове ваздухом – али морамо пажљиво ослушкивати и тишине. Ту проналазимо ствари о којима се у друштву не може говорити отворено; политичке, културне, сексуалне табуе.

Није посао писца да покуша да пружи одговоре. Нити му је посао да проповеда и подучава; управо супротно. Писац мора бити ученик живота, али не ни најбољи ученик, јер никада не смемо завршити ту школу, већ наставити да постављамо најједноставнија, најосновнија и најтежа питања. Читаоцима препуштамо да пронађу одговоре. Искуство сваког читаоца је посебно и сваки ће доћи до сопствених одговора – то је оно што писац мора поштовати. Али роман мора бити слободно место које свима даје једнаке шансе, и где се могу чути различити гласови, где се нијансе славе, а оно што се не изговара је речено.

Постоје различити начини приповиједања и веома различите традиције писања романа у Кини, Русији, Јужној Америци, Блиском истоку или Африци. Постоје запањујуће разлике унутар самог континента или чак у оквиру једне земље, а камоли широм планете. Због тога сваки пут када чујем некога да хвали одређену књигу речима „управо овако треба писати роман“, устукнем мало. Због чега бисмо покушавали да ову сјајну множину облика и гласова сведемо на једну формулу?

Роман као жанр има веома посебно место у турској културној историји. Реч је о најмлађем књижевном жанру за који је од почетка сматрало да је важно средство модернизације и позападњавања. Роман је стигао у Отоманско царство из Европе у касном 19. веку, а први романописци – готово сви су били мушкарци – писали су са мисијом. Познати као „очеви романописци“, поставили су себе изнад ликова, изнад текста, изнад својих читалаца. Гледали су на своје читоаце као на своје синове – децу којој треба родитељско усмерење. Сваки лик је у причу смештан да представља нешто веће од себе самог. Због тога је у многим турским романима језик запостављан; користио се једноставан како би се осигурало да су синови схватили поруку на први начин.

Никада ми није била блиска традиција „очева романописаца“ у којој је аутор – ауторитет. Иако је ово била, и још увек је, доминантна плима у многим деловима Блиског истока, јављале су се и многе подводне струје, укључујући и побуњене кћери – списатељице Блиског истока које су одбиле да се уклопе.

Роман је важан јер, попут алхемичара, претвара емпатију у отпор. Он периферију смешта у центар, даје глас немима, чини да се невидљиво примети. Роман такође дестилише поплаву информација у капи мудрости – како је говорио немачко-јеврејски филозоф и теоретичар културе Валтер Бењамин. Пишући у време када су нацизам и идеологија мржње били у успону, а свет се окретао наглавчке, Бењамин је непрестано наглашавао разлику између „информације“ и „знања“. Веровао је да је писац, у дубини своје самоће, поделио са другима своја искуства, или искуства других, и тиме осветлио „сложеност живљења“.  Али ево где Бењаминова теорија постоје још релевантнија за данашњи свет. Што је више информација и што се брже шире, сматрао је, све је већа сложеност живљења. Пролиферација информација по цену мудрости и повећање јаза међу њима биле су ствари које су бринуле Бењамина јер је сматрао да то може довести до умањења, а на крају и смрти уметности приповедања.

Пишући 1934. године, Т. С. Елиот се позвао на Бењаминову изјаву: „Где је мудрост коју смо изгубили у знању? Где је знање које смо изгубили у информацијама?“ Сузан Зонтаг, која је била фасцинирана Бењаминовим радом, се сложила: „Књижевност је, рекла бих, знање – иако, чак и на свом врхунцу, несавршено знање. Као и свако знање уосталом.“

У нашем дигиталном свету, Бењаминово упозорење је постало још релевантније. Имамо прегршт „информација“ – а и ако их немамо, можемо их гуглати. А ту је и „знање“, које, колико год несавршено, захтева дубину, фокус и спорији проток времена. „Мудрост“ је теже савладати – рекла бих да она обухвата не само знање него и емпатију и емоционалну интелигенцију. У животу можете наићи на веома паметне људе са ниском емотивном интелигенцијом. Мудрост је тешко постићи јер захтева когнитивну флексибилност. Такође, она захтева да појединац искорачи из политике идентитета и затворених система.

У јеку свега што се данас дешава, посебно након глобалних шокова 2016. године, можда је потребно да Бењаминовој теорији додамо још један слој: онај о „дезинформацији“. Живимо у течном свету. Непрестано смо изложени не само водопадима информација већ и водопадима дезинформација.

/by

БРАЊЕ ТРАВЕ ИВЕ -НЕМАТЕРИЈАЛНО ДОБРО РС

Комитет за нематеријалну баштину Унеска  донио је одлуку којом је елемент „Брање траве иве на Озрену“ уписан на Репрезентативну листу нематеријалне баштине човјечанства.

Одлука је донесена на сједници Комитета одржаној у Порт Луису, на Маурицијусу, а „Брање траве иве на Озрену“ трећи је елеменат који је уписан, након Змијањског веза и Коњичког дрворезбарства, саопштено је из Министарства цивилних послова БиХ.

Комисија БиХ за сарадњу са Унеском номиновала је „Брање траве иве на Озрену“ за упис на Репрезентативну листу свјетског нематеријалног културног насљеђа на иницијативу Министарства просвјете и културе Републике Српске и Музеја у Добоју.

У односу на сусједе, становништво Озрена је много дуже задржало знатан број традиционалних елемената у изворној форми, а међу њима и одређене облике народне медицине.

Најпознатији облик нематеријалног културног насљеђа у том смислу је обичај брања траве иве, који се искључиво одржава на дан када православни хришћани обиљежавају 11. септембар, Усјековања главе Светог Јована Крститеља. Вјековна је пракса брања иве на овај дан, као и континуитет вјеровања о њеној изузетној љековитој моћи уколико је убрана на дан Усјековања.

Убрана ива користи се током године као чај, помијешана с медом или се потапа у ракију, а становници тог краја тако је користе када су болесни, али и превентивно, те је радо поклањају као највреднији дар.

Становници скоро у буквалном смислу вјерују у давно сковану изреку да „трава ива од мртва прави жива“, а обичај се на врло спонтан начин преноси на млађе генерације, које су активни учесници у брању, али и конзумирању иве током цијеле године.

У прошлости обичај је био искључиво везан уз народну медицину. Данас је поред своје примарне улоге „Брање траве иве на Озрену“ интеграциони елемент локалног становништва и посредно чувар озренске традиционалне ношње, пјесме и игре, наводи се у саопштењу.

/by

ЗМИЈАЊСКИ ВЕЗ НА УНЕСКОВОЈ ЛИСТИ НЕМАТЕРИЈАЛНОГ НАСЊЕЂА ЧОВЈЕЧАНСТВА

Послије формирања Прелиминарне листе нематеријалног насљеђа Републике Српске у 2013. години, на основу иницијативе Завичајног друштва “Змијање”, Одјељење за нематеријално културно насљеђе Музеја Републике Српске припремило је Змијањски вез за прву номинацију на УНЕСКО-ву листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства. На сједници Комисије БиХ са сарадњу са Унеском ова номинација је одобрена и упућена УНЕСКУ у Париз. Номинација је ушла у разматрање за циклус 2013 – 2014. годину. Змијањски вез је 26.11. 2014. на Деветој сједници Међународног комитета за нематеријално културно насеђе одржаног у УНЕСКО-вом сједишту у Паризу уписан на УНЕСКО-ву Репрезентативну листу нематријалног културног насљеђа човјечанства. Змијањски вез је први елемент из Републике Српске и Босне и Херцеговине који уписан на УНЕСКО-ву Репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства.

Змијањски вез је засигурно један од најспецифичнијих и најкарактеристичнијих везова са просторa Босне и Херцеговине. Специфичност овог веза се огледа у томе што је богатство оранамената, техника израде и колорита јединствена и посебна у односу на друге везове у Босни и Херцеговини. По својој специфичности Змијањски вез се издваја не само у односу на сусједне области већ и на сами централи и западни Балкан. Специфичност Змијањског веза манифестује се у усклађености, хармонији и стилској перфекцији геометријских орнамената укомпонованих са тамноплавим односно чивитли колоритом. За разлику од других крајева Босне и Херцеговине гдје је вез представљен у четири или двије боје, на Змијању је приказан у тамноплавој боји. Змијањски вез од средине XIX вијека па до почетка XX вијека рађен је искључиво на ланеном и конопљином платну а најчешће је приказан на народној ношњи са Змијања. Од половине XX вијека па до почетка XXI вијека везе се и на памучном платну. Крајем XIX и почетком XX вијека жене везиље израђивале су Змијањски вез најчешће у крстачкој техници веза. Овај тим веза доминира у изради Змијањског веза. Поред крстачке технике веза уочава се и вез прутачки, провлак и подлакница и зрнца. Геометријски и вегетабилни орнаменти који доминирају у изради Змијањског веза су ромбови, јабука у ромбу, мотив стилизованог крста, мотив гране, мотива кука, мотив кола.

Вјештине, технике и умијећа у изради и заштити Змијањског веза у савременом друштву, у којем овај вез „живи“, преноси се на различите начине. Најважније је истаћи да је значај очувања и заштите Змијањског веза препознат од стране локалне заједнице у којој овај вез егзистира. На изворном простору гдје је овај вез настао, односно у етно-географској области Змијање, технике и вјештине у изради веза преносе се с кољена на кољено, тј. са старијих на млађе. Савремени начин живота, глобализација и нестанак традиционалних вриједности пробудили су свијест људи о значају очувања и заштите културне баштине у свим облицима. Организоване радионице веза путем система образовања и унутар различитих удружења омогућава учесницама радионица стицање вишеструких знања: практиковање техника и вјештина у изради Змијањског веза, учествовање у групном раду, промовисање вјештина, техника и идеја међу различитим заједницама, групама и појединцима који живе унутар једне локалне заједнице. Преко овога елемента развија се свијест и осјећај припадности одређеној заједници, у овом случају области Змијање.

У идентификовању, документовању, заштити и ревитализацији змијањског веза учествовало је више удружења и установа на локалном и регионалном нивоу: Завичајно друштво „Змијање“, неке основне школе које дјелују на Змијању, Културно-умјетничко друштво “Рибник” (етно-географска област у сјеверозападном дијелу Републике Српске односно Босне и Херцеговине), невладине организације: Хуманитарно удружење жена „Дуга“, Етно-радионица „ Радиност Р“ и Централно културно-умјетничко друштво младих „Веселин Маслеша“, Бања Лука

/by

Српско питање је културно питање

Угледни бањалучки професор Српског језика и књижевности, теоретичар културе, есејиста те главни уредник књижевног часописа “Српски преглед” недавно је објавио књигу “Читање поступака”, зборник књижевних критика и критичких огледа у којима се у посљедње двије деценије бавио домаћом књижевном и културном сценом. Заборављамо оно што су знали наши неписмени преци када су обнављали своју државу. Ту спознају, коју ми упорно игноришемо, одријешито је формулисао Доситеј Обрадовић, који је рекао: српско питање је културно питање-каже Душко Певуља.
Душко Пеуља о својим ђелима и својим критичким размишљањима је 11. новебра говорио и пред теслићком публиком као гост Народне библиотеке „Данило Киш“.
Недавно је бањалучки портал Српска инфо објавио опширан итервју са овим књижевником гђе је појаснио своје критичке ставове о односу према култури.
„Критички говорим о приликама у култури у Републици Српској и уопште о статусу културних садржаја у свијести оних који обликују културну и јавну свијест. О томе човјек, ако озбиљно приступа ономе чиме се професионално бави, мора говорити искључиво критички, јер позитивних примјера има тек спорадично.
Ми у Републици Српској, којима су пуна уста приче о стварању државе, заборављамо оно што су знали наши неписмени преци када су обнављали своју државу, подносећи за те напоре велике жртве, спознају, коју ми упорно игноришемо, одрешито је формулисао Доситеј Обрадовић, који је рекао: српско питање је културно питање! Довољно је за оријентире у оваквим временима, преломним и прекретничким, узети само оно што су о стварању државе и њеном утемељењу говорили наши истакнути интелектуалци и писци. У књизи, а често и у својим јавним наступима, цитирам чувене Дучићеве ријечи: “Где се штеди на култури, друштво почива на лажи а држава на несигурности. Никад ни један народ није пропао трошећи на своју културу пре него на све друго”. Ево Вам у овим ријечима сажето да сажетије не може, изложеног националног питања. Али, до кога то данас допире у Републици Српској. Ми смо друштво које је поразило све темељне вриједности које смо као народ некада имали, без које постојање постаје пуко статирање. Све је на продају: политички ставови и увјерења, јавно изговорена ријеч, основни морални принципи, вјера и националност. И све то зарад мрвице власти и користи, која се углавном не мјери мрвицама, која из тога произилази. То је за мене застрашујуће. Потиру се разлике, неистомишљеници се проглашавају за противнике или непријатеље, док се та убиствена унисоност у јавном дискурсу назива јединство. Скерлић је давно упозоравао: тамо гђе сви исто мисле, нико ништа не мисли!И опет је пјесничка ријеч убједљивија од било чега што у овом тренутку можемо смислити пводом овог опорог инвентарисања. Милан Ненадић у пјесничком циклусу “Страшни суд” на једном мјесту каже: „Лудило нема капије/Шта ће лудилу страже./Овде се сваки закон разбије/Да блиста лудак непоражен:/Одоздо гледа Нико,/Одозго буљи Свеједно/ – Једно, па једно.”
И што је можда најопасније све се подводи под лажни патриотизам, чиме се обесмишљава то племенито осјећање које обремењује сваког појединца. Слободан Јовановић је писао у свом тестаментарном тексту “Један прилог за проучавање националног карактера” да национализам сам по себи не представља никакву вриједност, већ му вриједност прибављају садржаји које му прислужујемо. Мјера нашег патриотизма данас, односно његовог наопаког поимања и злоупотребе, која врхуни у пођели на патриоте и издајнике, већ је магистрално описана у Домановићевој „Страдији”. Један од јунака ове чудесне, и код Срба на жалост увијек актуелне приповијетке, каже: „Живот су наши стари жртвовали за ову земљу, а ми се још предомишљамо да ли за њу само част своју да жртвујемо!“

/by

Изложба фрески поводом Дана Републике

БАЊАЛУКА – У галерији Академије наука и умјетности Републике Српске у Бањалуци вечерас је, поводом 9. јануара – Дана Републике, отворена изложба „Фреске Косова и Метохије“ на којој је презентовано 29 ђела великог формата.
Аутор изложбе Бојан Поповић изјавио је новинарима да је ријеч о копијама које су радили врсни умјетници.
„Када кажемо фреске Косова и Метохије, мислимо на наша четири манастира Пећку патријаршију, Богородицу Љевишку, Дечане и Студеницу“, истакао је Поповић.
Директор Секретаријата за вјере Републике Српске Драган Давидовић нагласио је да изложба пружа могућност грађанима Бањалуке и Републике Српске да се детаљно информишу о изузетним ђелима у чијој структури је садржан умјетнички, историјски и духовни континуитет српског народа.
„Ова изложба је прва у оквиру обиљежавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве. У том смислу она је и дио пројекта Владе Српске који се тиче обиљежавања овог великог јубилеја“, рекао је Давидовић.

/by