Српски народ одувијек је имао изражен осјећај за очување националног идентитета, нарочито на подручју Босне и Херцеговине. Очување националног идентитета повезано је и са очувањем традиције и народних вјеровања, с обзиром на то да традиција чини саму срж народности.
Божић је породични празник, празник љубави, мира, молитве и помирења, за овај празник везана су и многа вјеровања карактеристична за наш народ. На божићно јутро спрема се чесница (хљеб који се мијеси у част Христовог рођења), у коју се најчешће, ставља новчић . Поред новчића у неким српским крајевима, у чесницу се ставља и зрно жита, те комадић првог ивера насталог од сјече бадњака. Сматра се да ће онај члан домаћинства, који пронађе новчић, жито или комадић ивера бити срећан, здрав и напредан током цијеле године.
У неким крајевима прави се и ковртањ, обредни округли колач, од брашна соли и воде са рупом у средини, који се ставља волу на рог и гледа се на коју страну ће во збацити ковртањ, те се на тој страни сије љетина, јер се вјерује да ће на том мјесту род бити плодоносан.
Дан прије, сијече се бадњак и он се пали на Бадње вече или божићно јутро, а гранчицу бадњака пали положајник. Положајник је у неким крајевима мушко дијете домаћина, први гост или један истакнут човјек који обилази сва домаћинства једног насеља. У даљој прошлости наших предака, положајник је био први непознат гост у лику просјака или непознатог путника, за ког се вјеровало да представља неко божанство које ће домаћинству донијети срећу. Сам бадњак вуче поријекло из словенске религије и представљао је бога Перуна, а може се повезати и са култом ватре, демоном вегетације и богом Сварогом. Многи етнолози сагласни су и са вјеровањем да је бадњак симбол рађања младог божанства.
Црква се није у потпуности одрекла словенских обичаја, али их је христијанизовала и они су у народној свијести добили сасвим нову конотацију и вјеравање, тако да је у хришћанском поимању бадњак симбол Божића и дрвета који су мудраци донијели у пећину и које је праведни Јосиф заложио да би тако загријао новорођеног Христа. На Божић се симболично започињао и неки посао, нарочита пажња посвећивала се послу који није био плодоносан током протекле године. У дом се уноси и слама, која представља сламу из пећине у којој је рођен Христос и у њој се сакривају слаткиши, ораси и новчићи, које дјеца траже пијучући, док неки од одраслих имитирају кокошке, а све у симболичном смислу родитељске љубави према дјеци и Христове љубави према човјечанству.
Божићну трпезу красе разноврсна традиционална јела код срца. У неким крајевима обичај је да се на божићно јутро, прије остале хране, узима јабука умочена у мед или шећер да би цијела година била слатка и да би укућани били здрави. Јабука има вишеструко значење у српској традицији и даровала се приликом вјеридбе или неког другог славља, а њена симболика повезана је са љубављу, миром, вјерношћу и др.
За Божић се пале три свијеће које имају различито значење, од мјеста до мјеста, на ком се прославља Христово рођење. Оне се стављају у пшеницу која се сади на празник Св. Николе или Св. Варваре. У неким српским крајевима свијеће се намјењују за род на њиви, за живину и за здравље чланова домаћинства, док се понегдје симбол односи на Свето Тројство, или се пали онолико свијећа колико има укућана, тако да се све оне приносе на жртву за здравље свих чланова породице.
Од Божића до Богојављења Срби се поздрављају најрадоснијим поздравом: „Христос се роди и ваистину Христос се роди!“
Дејана Петровић
