Комушина је на гласу ради годишњег прошења, које се држи на Велику Госпу, познато под именом „Конџила“ . Приликом те црквене светковине искупи се у Комушини на хиљаде ходочасника и из најудаљенијих крајева, да присуствују процесији и ношењу старе Богородичне иконе из комушанске цркве до мјеста Конџила, гдје је подигнута мала завјетна капела. Приликом те вјерске светковине састане се у Комушини и велики број свештених лица, као на каквом конџилу (сабору) те је то мјесто, по мишљењу наших стручњака, по томе, и прозвано „конџила“.
Легенда о икони Мајке Божје
О реликвији св. Госпе од Конџила, која заиста претставља умјетничко дјело, постоји у народу ова легенда:
Прије сто и педесет година неки сиромашак муслиман из оближњег села М р к о т и ћ а, недалеко од Т е ш њ а, нађе у једном љесковом грму икону Мајке Божје, однесе је кући и кријући од својих укућана остави је у хамбар (житницу). И догоди се чудо! Хамбар овога сиромаха од тога часа никада није омањио. Окна увијек пуна пшенице и другог жита, и коликогод сиромашак одвади, толико преко ноћи нарасте. Он је знао одкуд му то обиље, али никоме није своје тајне повјеравао. Његова знатижељна жена стаде га сваким даном да пита, одкуд су окна у амбару увијек пуна. И не могавши јадни човјек одољети жениној знатижељи, напошљетку каже своју тајну жени. А жена, ко жена! Поче се по селу да хвали, те од уста до уста, од села до села, чудо св. Госпе стиже и до ушију наших Комушанаца. Како су били од вајкада побожни, договоре се, да од муслимана у Мркотићу откупе свету икону. Нешто ради јавности, а и ради понуђеног великог откупа у благу, муслиман пристаде и даде икону из амбара. Са великим слављем и припремама пођоше Комушанци из Мркотића, носећи икону св. Госпе преко поља и брежуљака, док не дођоше на мјесто данашње завјетне капеле. Ту им икона толико отешча да је нису могли с мјеста макнути, већ од умора попадоше и заспаше. У сну им се јави Света Госпа, те им рече да је даље не носе, већ да јој на том мјесту подигну капелу. Кад се пробудише, одмах то одлуче и касније учинише.
Од то доба, и на тај начин, по народном вјеровању, поста завјетна црква Конџила. Комушина је полупланинско село. Народ је здрав, јак и отпоран, али доста темпераментан, те је и назив мјеста у складу са тим њиховим особинама.
Са православним у сусједним селима живе у особитом пријатељству, куме се и посјећују о божићним празницима и славама, али за чудо, још није било случаја да се између себе жене.
Начином живота, одјећом и обичајима не разликују се много од православних комшија.
Одјећа им је живописна, старинска. За једну разлику од православних носе на везеној мушкој и женској кошуљи знак „Срца Исусова“. То је овеће дугме, са становитом орнаментиком, направљено од платна, те причвршћено испод прсног разреза. На одјећи носе и друге везове религиозног карактера. То су, као и код православних, везени крсташи и гране у разним бојама и симболима. На жалост, и ова се старинска ношња, у најновије доба, доста квари, јер вуном везене орнаменте замјењују везом од стаклених бобака. То су сићушне разнобојне шупљо стаклене куглице, које купују по дућанима и нижу на конац, те од њих израђују вез у разним орнаментима.
Особито је живописна ношња комушанске дјевојке. На глави носи црвену капу, окићену умјетним цвијећем, везом, новцем и бобицама. Момци особито много полажу на везену кошуљу и везени, искићени мали торбак. У групама долазе и одлазе на збориште, уз пратњу мале тамбурице.
Земљорадњом се баве доста примитивно. У посљедње доба све се више одају творничком раду и шумским пословима, а на штету земљорадње, свога главног занимања, за које у том лијепом и доста плодном крају постоје сви добри услови.
Само средиште села налази се на лијевој обали В е л и к е У с о р е, 1 км од жељезничке станице Слатина, на једној лијепој узвисини. Ту је жупни двор и стара католичка црква, која постоји још од године 1743. т.ј., од доба кад је травничка жупа раздјељена у седам нових жупа. У то доба била је у Босни и Херцеговини само 31 жупа, са 61 свештеником фрањевцем. Реон комушанске жупе сeзао је близу Б р о д а. Зиданих храмова било је врло мало: три фрањевачка манастира и двије зидане цркве, од којих је једна ова у Комушини. Комушанска црква једна је од најстаријих, те се у њој и данас налазе матичне књиге писане ћирилицом, односно, босанчицом, како је неки називају. Црква и жупни двор обнављани су више пута, а 1930 године потпуно су реновирани.
Извор: “ ИЗ УСОРСКОГ КРАЈА И ОКОЛИНЕ“
Петар М Богуновић 1937. године
