Сви елементи одјеће, било сеоске или градске, доживљавали су трансформације и мијењали су се у зависности од природних услова са једне стране и историјско-политичких процеса са друге стране. Све промјене у развоју и форми традиционалног костима од оног са краја XIX вијека и до 50-их година XX вијека можемо пратити у самој трансформацији кошуље.
“Подстицај променама дају велика, комплексна политичка догађања и историјска кретања. У току сеоба и мешања становништва од пресудног је значаја за одржавање и преовладавања ношње старосједилаца или досељеника то чија је култура јача. Истраживања су утврдила да окупацијом Босне и Херцеговине од Аустроугара 1878. године долази до великих промена које се огледају у наглом губитку динарских одлика одевног обрасца. Доминантну улогу имаће панонски и оријентални елемент, било у кроју или детаљима. Поједини елементи ношње оријенталног-градског порекла продиру у села у време њиховог ослобођења од турске власти и продора елемената западне културе.”[1]
Народна ношња у теслићком крају припада посавском типу народних ношњи, односно ношњи Брђана. Назив “Брђаци” карактеристичан је и за Србе и за Хрвате који живе око Теслића и Добоја (села: Макљеновац, Алибеговци, Сивша, Уларице, Путниково Брдо, Вила, Комушина, Бардаци, Барићи, све до огранака планине Борје југозападно од Теслића). Српско становништво насељава западни дио ових крајева уз ријеку Укрину. Постоје и мијешана села тако да се не може повући строга граница између српских и хрватских села.[2]
Ношња “Брђака” дјелује доста скромније од ношње равне Посавине. На њој нема пуно веза, а и сами дијелови, нарочито кошуље и мараме које се у овом крају зову “крпе” много су скромније и мањих су димензија од посавских. Старији тип ношње овог типа изгубио се почетком XX вијека, поготово везене мараме, опанци и шарене чарапе, док се остали дијелови ношње носе уз новији тип кога становници теслићког краја памте, а то је тип ношње од 40-их година XX вијека. Новији тип ношње је народна ношња коју теслићани данас препознају као дио свог националног и културног идентитета. Материјал, крој и вез те ношње данас представљају израђујући реплике народних ношњи и изувачањем техника веза теслићког краја у времену у којем они данас живе.
Старији тип ношње теслићког краја, односно ношња која је израђивана крајем XIX вијека данас се на терену не уочава, и као таква непозната је већини становништва теслићког краја као дио њиховог културног идентитета. У Музеју Републике Српске чувају се два примјерка женских кошуља из теслићког краја које су израђене крајем XIX вијека, а откупљене у Музеј 30-их година XX вијека. Једна од њих је од домаћег ланеног платна кројена, вуном домаћом и памуком везена, ниспрсница памучним концем везена. Колијер је од куповног платна. Рукави су при дну везени вуном смеђе, плаве и зелене боје у орнаменту гранчица. Испред овог орнамента је плави вунени прутак у цик-цак везу од бијелог памука, смеђи вунени прутак и на ивици рукава бијела ланена керица. Кошуља је откупљена од Душанић Милеве 1937. године из села Прибинић. Друга женска кошуља откупљена је у Музеју 1932. године од господина С. Крстића из села Прибинић. Израђена је од ланеног платна. На рукавима кошуље преовладава мотив гранчице у тамноплавој, тамноцрвеној и смеђој боји. Уз гранчицу се уочава и мотив цвијета.
Реплике народних ношњи и по који оригинал који се данас чува унутар одређених удружења која дјелују и раде у теслићком крају израђиване су по узору на новији тип народне ношње која је била позната од 40-их година XX вијека док није нестала у потпуности. Женска народна ношња састоји се од: ланене или памучне кошуље, тканице, ткане мале прегаче, јелека и мараме. Вез на кошуљи је представљен у хоризонталној линији по скуптима, на “јачици”око врата и по порубу рукава ријетко.
Ношња старијих жена, млађих жена и дјевојака нема велике разлике, само је код млађих богатије украшена везом и свјетлијих је боја. Помијешани лан и памук се такође ткају и кошуља добија име према рељефним шарама изведеним у ткању: “прејна кошуља”, “стрикуља”. За кошуље од чистог памука има исто више назива: памучна шаруља, стрикуља, узводна, кутмијача ( са шарама “на кутије”), посемача ( на уздужне пруге, зване стрике). При дну кошуље је вез “крижар” или крстић у виду пруга око цијеле кошуље или пак нешто крупнија врпца звана “мострица”. По дну кошуље је нашивена чипка, руком рађена.[3]
Од мотива новијег типа народне ношње који је присутан на репликама које се чувају у Удружењима која раде теслићки вез карактеристичан је мотив зелене гранчице са цвјетићима у плавој, црвеној, зеленој, љубичастој и смеђој боји. Овај мотив доминира на кошуљама у женској ношњи теслићког краја. Мотив гранчице присутан је и на “колијеру” односно “јачици” кошуља. Мотиви су израђени у крстачкој техници веза. У старијем типу ношњи на кошуљама је била примјетна “кита” или “ружа” при дну разреза кошуље. У новијем типу ношњи “ружа” при дну разреза кошуље није присутна. Око врата женских кошуља најчешће је вез са већ наведеним мотивом гранчице. Овај мотив је присутан и по рубу кошуље, док је при дну кошуље нашивена чипка. У новијем типу ношње платно је шивано на машини. Поред лана користило се и куповно платно. Преко кошуље ношен је дуги зубун од црног ваљаног сукна. Око паса је уска тканица тамнијих боја. У православној ношњи теслићког краја прегаче су мањих димензија са геометријском орнаментиком, док су у католичкој ношњи уздужних вертикалних пруга на коцке. На глави су жене носиле обичне четвртасте мараме са дугим ресама по ивици. Марама се обично везала позади испод оног краја који виси.
Мушка ношња је јако рано нестала из употребе. Кошуља је израђивана од обичног конопљиног, ланеног или мијешаног платна ткана у “двије нити” ткз. “мелез”. Набрана је у ситним наборима. Кошуља је дуга до кољена. По скутима кошуље углавном је представљен вез у облику мотива цвијета са четири латице у плавој, зеленој и смеђој боји. Вез је рађен у крстачкој техници веза. Рукави су широки или са манжетном. Гаће су од истог платна као и кошуља. Имају мали тур и дуге уске ногавице, по дну океране. Љети се обично носи само кошуља и гаће. Кошуља увијек иде преко гаћа. И мушкарци као жене носе прслук од црног ваљаног сукна.
Напријед наведени вез и мотиви који преовладавају на везу су дио културног идентитета становништва теслићког краја од 40-их година XX вијека до данас, и као такав треба да буде препознат, сачуван, заштићен, примјењив и представљен као дио нематеријалног културног насљећа ове локалне заједнице. Удружења чија је примарна дјелатност баштињење традиционалних вриједности теслићког краја требало би да свакодневно у оквиру својих дјелатности преносе знање, вјештине и умијеће у изради веза теслићког краја. Очување нематеријалног насљећа, у овом случају веза, манифестује се у развијању свијести код млађих генерација о значају очувања и заштите прије свега нематеријалног насљеђа своје локалне заједнице, а онда у едуковању о значају нематеријалног културног насљеђа на глобалном плану. Да би се очувало и заштитило нематеријално насљеће, у овом случају вез, неопходно је да жене везиље које практично преносе знања то раде на највјеродостојнији начин и да у изради веза примјењују аутентичне мотиве, технике веза и боје које су дио културног идентита њиховог краја, без примјеса и додавања елемената који нису били дио насљеђа заједнице којој они припадају. Примјењивање ових принципа у заштити и преносу знања омогућило би становиштву теслићког краја да његово културно насљеће буде препознато на локалном и регионалном плану. Организовање радионица веза, представљање радова везиља на изложбама, едукација везиља од стране стручних лица, презентовање веза у виду сувенира Општине Теслић само су неки од начина како нематеријално насљеће може бити препознато као дио идентитета једне заједнице, као такво створило би могућност успостављања његове самоодрживости.
Данијела Ђукановић
музејски савјетник, етнолог
[1] Мирјана Менковић: Зубун, Колекција Етнографског музеја у Београду из XIX и прве половине XX вијека, Етнографски музеј у Београду, 2009, стр 63.
[2] Zorislava Čulić: Narodna nošnja u Posavini, II, Glasnik zemaljskog muzeja u Sarajevu, sveska XII, Sarajevo, 1957, str. 7.
[3] Исто, стр. 7
