У организацији ЈУ ,,Културног центра Теслић“, Туристичке организације Теслић, Аматерског драмског позоришта ,,Бранислав Нушић“, а под покровитељством начелника општине Теслић, Милана Миличевића, у уторак 9. августа 2022. године, одржаће се концерт Маје и Милице Станишић уз оркестар ,,Новостел“. Концерт ће се одржати у Градском парку са почетком од 20.00 часова. Сестре Маја и Милица, биле су такмичарке ,,Звезди гранда“, а теслићког публици представиће се са духовном и етно музиком.
Наша суграђанка Николина Ђекановић поклања концерт свом родном граду. Николина Ђекановић финалиста је Звезди гранда, а свој први самостални концерт одржаће у нашем граду 28. јула 2022. године са почетком од 20.00 часова. Поред Николине Ђекановић, у Теслић долазе и други гости, који су, такође, били учестици ове телевизијске емисије, а то су: Зорана Мићановић и Јованом Живковић, као и прошлогодишњи побједник, Махир Мулалић.
Позивамо Вас на промоцију књиге „Омнибус блуз“ списатељице Славице Маркочевић, наше суграђанке, коју су околности деведесетих година у Босни и Херцеговини одвеле у потрагу за бољим животом ка Њемачкој, гдје се настанила до данашњих дана. Књига „Омнибус блуз“ објављена је првобитно на њемачком, а убрзо се нашла и у преводу на нашем језику. Треба нагласити да је још од малих ногу запажено учествовање и постизање добрих резултата гђе. Славице Маркочевић на литерарним конкурсима и такмичењима из историје. Такмичење из књижевности на тему „Моја прва књига“ 2021. године на којој је учествовала и наша суграђанка, означавало је њен повратак на јужнословенско говорно подручје, као и повратак гђе. Славице као књижевнице у свој родни град на промоцију првенца „Омнибус блуз“.
Процес стварања националне интелигенције као први од тих феномена започео је у 18. вијеку, али је текао врло споро. Најсвестранији културни стваралац тог доба, Захарије Орфелин, жалио се на своју беспомоћну усамљеност ријечима „унус нулус“, један као ниједан. Али већ од школске реформе 70 – их година 18 вијека и нарочито послије појаве Доститеја Обрадовића број културних дјелатника стално се повећавао. Постепено се стварао један нови друштвени слој, истина врло мали слој људи који не живе ни од земље, ни од трговине, ни од заната, већ од умног рада. То је била модерна, грађанска интелигенција или како ју је Мушицки назвао „учена“ или „виша“ класа српска. Њено језгро чинили су „списатељи“, али су јој припадали и сви други дјелатници на пољу културе. Већ у раним фазама у развоју наше грађанске интелигенције долазе до израза разни видови њеног међусобног повезивања и окупљања, те с тим у вези, до стварања интелектуалних кругова и културних центара. У посљедњим деценијама 18. вијека важну улогу је имао терезијански и јозефинистички Беч, као мјесто окупљања најактивнијег и најнапреднијег дијела српске интелигенције са Доситејем Обрадовићем на челу. Ову своју улогу књижевног центра Беч ће имати и касније. Она ће бити нарочито значајна 40 –их година 19. вијека, када се у том граду окупља Вуков књижевни и културни круг. Други велики српски културни центар налазио се у мађарском главном граду Пешти. Та улога Пеште као српског центра почела је 1796, када је у тај град из Беча пренесена једина српска штампарија. У наредних тридесетак година Пешта је постала главни центар српске књиге. Са оснивањем Матице српске (1826) као прве српске културне установе у том граду, Пешта ће постати наш главни културни центар и ту улогу задржаће све до 60 – их година 19. вијека, до пресељења Матице српске у Нови Сад. За разлику од Беча, из ког су долазиле превратничке књижевне и културне идеје, пештански круг српске интелигенције по свом односу према култури био је више традиционалистички. Постојали су и други мањи центри. У сједишту Српске митрополије, Сремским Карловцима, крајем 18. и почетком 19. вијека, око предузимљивог митрополита Стратимировића формира се „карловачки круг“, у којем је уз митрополита, главна личност био учени пјесник Лукијан Мушицки. З атај круг карактеристичне су одређене ерудитске, научне, претензије. У исто вријеме у медитеранском Трсту, у којем је од раније била економски јака српска трговачка колонија, живи и ради неколико писаца , међу којима и Доситеј Обрадовић, па се тако говори и о тршћанском кругу српске интелигенције. У устаничком Београду, нарочито послије оснивања Велике школе (1808), окупио се извијестан број учених људи, међу којима су се налазили и Доситеј Обрадовић, који је из Трста прешао у Србију, а затим и више других српских интелектуалаца из Угарске, тако да се може говорити о београдском, устаничком кругу српске интелигенције. Та улога Београда као културног центра обнавља се послије Другог устанка, али с обзиром на неријешен статус Србије све до давања хатишерифа и на деспотизам кнеза Милоша, то је ишло споро, тако да је тек 30 – их и 40 – их година Београд постао један од најзначајнијих наших културних центара.
Захарије Орфелин
Стварање српске читалачке публике
Културни напредак био је условљен порастом културних потреба друштва и обрнуто, културне потребе друштва убрзавале су културно напредовање. Та два момента стоје у узајамној зависности. Ово се најснажније испољило у вези с основним, најраспрострањенијим културним добром – књигом. У овом периоду формира се нова српска читалачка публика. То је ишло споро и тешко. Доситеј је своје главно дјело „Живот и прикљученије“ штампао у свега 300 примјерака и годинама није успио да га распрода. Но, ипак, Доситеј је својим дјелима, посебно Баснама, извршио почетни утицај на стварање бројније српке читалачке публике. Још већи утицај на омасовљење читалачке публике имали су романи Милована Видаковића. Њега је прихватила средњеобразована и полуобразована читалачка публика, нарочито женска. О нашој читалачкој публици 19 вијека постоји богата документација. Дуго времена одржао се обичај да се уз књиге објављује списак оних који су се на њих претплатили. Први списак претплатника или, како се тада говорило „предбројника“ или још чешће „пренумераната“, налазимо у великој, четворотомној Историји Јована Рајића, највећем издавачком подухвату нашег 18. вијека. Ова пракса касније је настављена, нарочито у првој половини 19. вијека, па и касније, док број читалаца није толико порастао да се није исплатило штампати њихова имена. На основу тих спискова можемо пратити стварање и развој читалачке публике, помоћу њих можемо сагледати пут наше књиге у друштво, њено територијално и социјално ширење кроз широке народне масе. Сама установа „пренумерације“ представља прворазредни чинилац у развоју наше књижевности и културе писане ријечи у цјелини. „Пренумерација“ је облик колективног, народног меценатства или, како би се данас рекло спонзорства. Она је, по ријечима Стојана Новаковића (1900, 15), „главни начин који је подигао нову српску књижевност“. Културно интересовање друштва није се ограничило само на књигу. С почецима нашег позоришта, с појавом путујућих позоришних дружина и привремених и сталних позоришних кућа, формира се наша позоришна публика. И ту прве наговјештаје имамо у 18. вијеку, али тек у првој половини 19. вијека можемо говорити о постојању какве-такве сталне позоришне публике. У том периоду код нас се јављају и прва јавна извођења свјетовне музике и први концерти, са којим је почело формирање музичке публике. Што се тиче сликарства, главни наручилац умјетничких дјела била је задуго Црква као институција. Отуда су у сликарству дуго времена преовлађивале религиозне теме. Али већ у 18. вијеку појављује се свјетовна клијентела, трговци и други имућни људи. Они су обично наручивали од сликара своје портрете и портрете чланова својих породица. Отуда је у сликарству 19. вијека међу жанровима далеко највише заступљен портрет.
Доситеј Обрадовић
Културне установе
Свака култура која се развија и напредује тежи да створи сталне институције јер само преко њих може се постићи стабилност и континуитет у културном животу и стварању. У средњем вијеку су главну улогу у култури имали манастири, који су примарно вјерске установе, у 18. вијеку та улога прелази на школу, као педагошку институцију, јер је највећи дио културног, па и књижевног стварања био тијесно повезан са школом. Крајем тог вијека оснива се Карловачка гимназија (1791), прва средња школа код Срба. У првој половини 19. вијека школски систем се разгранава: оснива се прва учитељска школа у Сентандреји (1812), која је касније премјештена у Сомбор и друга српска гимназија – Новосадска (1816). У Београду се 1831. оснива нижа средња школа, која се 1853. претвара у класични гимназију. У овом периоду почиње развој нашег вишег школства. Устаничка Велика школа (1808) обновљена је 1838. као Лицеј, који ће ускоро добити статус „великог училишта“, из којег ће се развити Велика школа (1868), претеча Београдског универзитета. И остале темељне институције оснивају се у то вријеме: прво српско учено друштво Матица српска у Пешти (1826), која све до данас као своје гласило Летопис Матице српске , најстарији континуирано излазећи часопис у свијету, Државна штампарија у Београду (1831), прва научна установа Друштво српске словесности, такође у Београду (основано 1841. а започело је рад 1842), затим Народна библиотека, Народни музеј и др. У овом периоду у позоришном животу најважнију улогу имају путујуће позоришне дружине. Главни организатор позоришног живота био је Јоаким Вујић „отац српског театра“, који је организовао 1813. прву праву позоришну представу у мађарском позоришту у Пешти, а затим велики број представа по разним мјестима. Тридесетих година он је у Крагујевцу био директор „Књижеско-српског театра“, који је био установа кратког вијека. Четрдесетих година Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић организују позориште познато као Театар за ђумруку, које је такође кратко трајало. За разлику од културе 18. вијека, у којој су главну улогу имали стваралачки доприноси изузетних појединаца, какви су били Орфелин, Рајић или Доситеј, култура прве половине 19. вијека показује изразиту тенденцију ка организованости, институционализованости. У њој је основана наша прва и једна од главних националних културних установа, Матица српска, те су ударени темељи основних националних институција српског народа, као што су: универзитет, академија наука, народна библиотека, народни музеј, позориште, које ће тек касније добити свој коначни облик.
Галерија Матице српске
Јован Деретић „Културна историја Срба“
Поштовани,
Позивамо Вас на Вече поезије са Јованком Стојчиновић Николић, списатељицом која је написала 16 књига поезије, а поред поезије бави се и писањем прозе, те есеја. Госпођа Јованка Стојчиновић Н. добитник је више награда и признања и члан је Удружења књижевника Републике Српске и Србије. Поред овог, треба нагласити да је госпођа Јованка Стојчиновић Н. пружала несебичну подршку на развоју теслићких културолошких институција, већ од 1995. године. Вече поезије одржаће се 12. маја 2022. године у Градској галерији са почетком од 19 часова.
Вечерас је одржана промоција романа “Теодор“, књижевника Предрага Бојиновића.
Послије „Тајкуна“, други пут за редом остварена је сарадња са овим књижевником, те му је на овај начин пружена још једном подршка из Културног центра Теслић, овај пут и уз учешће СПКД Просвјета из Теслића.
„Теодор је историјски роман у којем се преплићу приче и судбине овдашњих становника. Дјело обухвата последњих 200 година наше историје, а дио романа говори о периоду Првог српског устанка чији је вођа у лозничком крају био Теодор по којем је роман и насловљен.
Бојиновић је рекао да је порука романа антиратна, те да кроз праћење трагедије обичног човјека у тешким историјским периодима жели да пошаље поруку мира и неопходности слоге.
“Роман “Теодор“ обухвата нашу историју у последња два вијека, али и трагедије са којима смо се суочавали у Првом и Другом свјетском, те у последњем грађанском рату. Ове трагедије могле су бити избјегнуте да је било више разума. Циљ је да се пошаље порука да мир нема алтернативу и да нам се трагедије, као народима који говоре истим језиком, никада више не догоде“ – рекао је Бојиновић и захвалио се начелнику општине Теслић, Милану Миличевићу на несебичној помоћи при објављивању романа која је, како је рекао, за њега осим материјалне, представљала и моралну сатисфакцију.“
У славу и част Светога Саве, Првог Архиепископа Српског и 350-те годишњице од упокојења Светог Василија Острошког, у Теслићу је одржана светосавска недјеља под називом „Од Жиче до Острога“. Организатори овог догађаја су парохије теслићке, СПКД „Просвејта“, Светосавска омладинска заједница, Културни Центар, Народна библиотека „Данило Киш“ и Туристичка Организација Теслић.
Циљ ове манифестације је, да кроз духовно-културне садржаје покаже да је Хртистов пут, који је у нашем роду утемљен у лику и дјелу Светога Саве, настављен преко острошког светитеља, Светога Василија, остао исти пут којим и данас ходи наша Света Црква.
У суботу 22. јануара 2022. године у Великој сали Дома „Просвјете“ одржано је Светосавско вече фолклора, гдје су се присутни упознали са народним играма и обичајима.
Свечана Светосавска академија која је била припремљена, услед околности пандемије изазване корона вирусом је отказана. Умјесто тога, етно група „Дар“ из Бања Луке је у недјељу 23. јануара духовном и народном пјесмом увеличала име српског Путеводитеља, Светога Саве.
У сриједу 26. јануара заједничком школском приредбом под називом „Ускликнимо с љубављу“, кроз ријечи и пјесму приказано нам је дјело и значај Светога Саве и свечано је завршена светосавска недјеља.
Литургијским сабрањем, молитвом и традиционалним учешћем најмлађих у светосавским појањима и словима о Светоме Сави, сви заједно смо ускликнули: Да живимо сви у слози, Свети Саво ти помози
У филму „Синови Српске“ приказан је ратни пут Прве гардијске моторизоване бригаде на бројним ратиштима и војним акцијама у којима је учествовала од њеног оснивања до краја рата.
То су ратишта око Горажда и Жепе, акције `Церска 93`, `Лукавац 93`, оловско ратиште, бихаћко ратиште и, оно за шта је Гарда највише везана пошто је највећи дио свог ратног пута провела тамо – на планинама Трескавица и Бјелашница.
У овом филму је приказана истина о младим гардистима, младим војницима који су заједно са својим командним кадром и старим гардистима ратовали и допринијели стварању и одбрани Републике Српске“.
Прва гардијска моторизована бригада дала је немјерљив допринос, што се, прије свега, огледа у чињеници да су већина од око 240 погинулих гардиста били млади момци од 18, 19 или 20 година.
Овај филм је настао је и из жеље да се заувијек ода почаст њима и задржи сјећање на њих.
Ово је документарни филм у коме о својим искуствима говори, између осталих, некадашњи командант Прве гардијске моторизоване бригаде пуковник Здравко Самарџић, некадашњи начелник Штаба бригаде Мирко Тривић, као и Сњежана Којадиновић, која је била једна од ријетких гардисткиња, од оснивања бригаде, па до самог краја рата.
У филму о својим искуствима у том ратном периоду говоре и млади гардисти, као и припадници старијих генерација гарде који су од оснивања Бригаде били у њој.
У филму говоре и гости, некадашњи амерички политичари и новинари који су, на неки начин, свједочили о жигосању Срба 1992. године као ратних злочинаца и агресора.
Филм је настао и из жеље да се покаже да Срби нису агресори нити су дивљаци или убице, него да је то само народ који је бранио своја вјековна огњишта и који је између осталих ратних дејстава био изложен и стравичним ударима НАТО-а.
Овај документарни филм, у режији Миодрага Зарковића из Београда, настао је као идејни пројекат Удружења гардиста Прве гардијске моторизоване бригаде Главног штаба Војске Републике Српске да се на непосредан начин ода пошта погинулим припадницима ове бригаде.
ДАРКО МАРКОВ је умјетник који живи и ради у Бечу. За њега би се могло рећи да својеврсан хроничар беечког живота. Редовни је колумниста листа „Космо“ најтраженијег магазина у Аустрији. Члан је Друштва књижевника Војводине. Није уочено да постоји пуно литературе која се бави животом наших људи у западној европи. Дарко Марков пише управо о странцима, људима које називамо Гастарбајтерима. Нама је ово прилика да кроз Даркове очи упознамо праву страну живота у иностранству које и није увијек тако идеално.
У својим дјелима Дарко говори истините траги-комична приче о бечким Гастарбајтерима, пропраћене и насликане аутентичним и оргиналним сценама, истинитим ликовима и догађајима као и својеврсним специфичним ритмом, стилом говора својственим бечким Србима. Његова дјела на један оштар начин указују и на тврдокорне ставове Аустријанаца према странцима. Заправо пружа нам једну реалну слику људи међу којима и сам живи ради.
У сриједу, 3. априла у 20 часова Теслићани могу да погледају Монодраму „Сумрак у бечком хаустору“ која је својеврсно ауторско дјело нашег госта којом често истовремено и насмије и расплаче публику.
Међународно музејско вијеће (ИЦОМ) је једина организација која представља музеје и музејску професију на међународном нивоу.
Међународно музејско вијеће- ИЦОМ је основано 1946. године као невладина организација подржана од стране УНЕСЦО-а
Своје активности ИЦОМ тренутно спроводи кроз рад 117 Националних комитета, 31 Интернационалног комитета, 5 Регионалних алијанси, 18 Придружених организација, 5 Сталних комитета и 5 Радних група.
ИЦОМ је посвећен развоју друштва и његова развоја, музејске струке и музејских професионалаца, подстиче познавање и разумијевање улоге музеја у служби друштва, те организује сурадњу између музеја у свијету. Своје циљеве и програме ИЦОМ стално усклађује са промјенама у свијету.