Стогодишњи бедеми Храма Св. Илије

,

Као што је сваком народу потребан извор из кога ће се напајати духовним благом,  тако је и вјерном народу теслићког краја насушна потреба била изградња Храма и на овом мјесту. Године 1921. митрополит бањалучко-бихаћки господин Василије Поповић освештао је темеље Храма Светог пророка Илије, а четири године касније, 1925. освештао је и сам свети Храм. Тиме су означени почеци постојања духовног бедема једног светилишта, дубоко утканог у биће православног народа теслићког краја. О том значајном догађају писано је и у духовном часопису „Братство“ 1. августа 1925. године (стр. 26/27):

 

„Велико славље у Теслићу. На Св. Илију суделовало је тузланско певачко друштво „Његуш“ са својим вредним хоровођом др Стевом Миличићем на освећењу новог Храма. На овој реткој слави, која је лепа: манифестација религиозне и националне свести учествовала је и војна музика. Певачко друштво са националном песмом одушевљавало је народ, оплемењујући срца и јачајући веру у лепу будућност нашег народа. Величанствен је био дочек Њ. В. господина митрополита Василија. Иако је седи архијереј болестан и у дубокој старости, учинио је посљедње напоре, вршећи своју дужност. Дочекала га је соколска и сељачка коњица са барјацима. Окружен свештеницима ветеранима, који су провели рат у казаматима, говорио је после освећења очински, дирљиво...За подизање Храма имали су највише заслуга господин Симо Станивуковић, директор Десилације, кум храма и генерални директор Арпад Карољи, који народ потпомагаше. На освећењу је учествовало око 10.000 људи.“

Стогодишњи бедеми Храма Св. Илије 2

Иконостас Храма Светог пророка Илије израђен је у барокном стилу, али његови аутори остају непознати све до данас. Први свештеник и народни пастир био је од 1925. године отац Саво Илић, а његово служење насљедио је прота Никола Мандић. Управо је отац Никола, 1952. и 1955. године, обновио ову светињу, након што је током Другог свјетског рата Храм претрпио велика разарања. У тим кобним временима Црква Светог Илије била је претворена у касарну и коњушницу, звоник у пушкару и караулу, а сви свештеници су били ухапшени, осим оца Саве Илића. Храм је ослобођење дочекао опустошен и разорен, али је нови препород дочекао 1975. године, доласком јереја Саве Кнежевића, када је започела његова обнова.

Велики благослов и значај за вјерни народ теслићког краја представљала је посјета 1938. године двојице великих духовних пастира – владике Николаја Велимировића, доцније светитеља Српске православне цркве и патријарха Гаврила Дожића. Њихов долазак у Храм Светог пророка Илије остао је упамћен као снажна духовна веза са покољењима православних вјерника овог краја. Ова духовна спона, потврђена је прилком обиљежавања стогодишњице Храма, када је у Теслић донесена и трајно положена икона Светог владике Николаја Охридског, Жичког и Лелићког са честицом његових моштију. Духовни значај Храма потврдио је и долазак Његове Светости патријарха Германа 1979. године – једног од најзнаменитијих српских патријараха, који је у тешким историјским околностима успио да сачува и обнови многе светиње, оставивши дубок траг у животу Српске православне цркве.

Стогодишњи бедеми Храма Св. Илије 3

Посјетом митрополита Хризостома 2013. године започети су унутрашњи радови у Храму Светог пророка Илије, који су настављени 2017. године. Те године храм је изнутра обновљен, а 2018. године завршен је иконостас. Фрескопис је трајао од 2018. до 2025. године. У оквиру обиљежавања стогодишњице освећења Храма, 10. августа 2025. године, високопреосвећени и преосвећени архијереји – зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, осечкопољски и барањски Херувим и ваљевски Исихије – освештали су обновљени иконостас и фрескопис у Храму Светог пророка Илије у Теслићу. Свечаном освештању присуствовао је велики број вјерника, као и представници републичких, локалних и црквених власти. Овај догађај остаће упамћен као важан тренутак у историји Храма и духовном животу вјерног народа теслићког краја.

Стогодишњи бедеми Храма Св. Илије 4 Стогодишњи бедеми Храма Св. Илије 5 Стогодишњи бедеми Храма Св. Илије 6

„Поводом обиљежавања стогодишњице Храма Св. пророка Илије, изјаву је дао и данашњи старјешина Храма, Чедо Готовац, који је навео да је Свети владика Николај долазио на подручје Теслића, организујући богомољачки покрет. Готовац је захвалио институцијама Републике Српске и града Теслића за подршку, а посебно вјерном народу теслићког краја који је највећим дијелом учествовао у обнови свог храма.“ Према његовим ријечима, захваљујућу парохијанима, који годинама посјећују ово свето мјесто и прилажу донације, изњедриле су се и друге цркве на подручју града Теслића, а то су: Храм Св. Тројице у центру града, Храм Светих апостола Петра и Павла у Осивици, Цркве Светог Димитрија и Св. Георгија у Влајићима, те Храм Св. кнеза Лазара Косовског, као и комплекс Крстове Горе, на којој се данас налази Манастир Часног Крста.

 

ФОТОГРАФИЈЕ ПРЕУЗЕТЕ СА – САЈТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (ЕПАРХИЈА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКА)

/by

НАСТАНАК ОСНОВНИХ И СРЕДЊИХ ШКОЛА У ТЕСЛИЋУ

,

Настанак првих образовних удружења у Теслићу и околини, забиљежен је  1882. године на подручју Чечаве и Прибинића, које су у прво вријеме радиле повремено и неријетко на отвореном простору. Такве „школе“ давале су тек основе писмености. Непосредно послије ослобођења Теслића, 4. септембра 1944. године дошло је до отварања основних школа, док су још прије, на слободној територији у Чечави радиле двије основне школе. Органи народне власти су међу своје најважније задатке поставили и развој школства и оно се, без обзира на све потешкоће, стално развијало и унапређивало. О томе и резултатима таквих настојања најбоље говоре подаци из статистике:  1961. године било је 31.242, у 1971. години 38.114, а у 1981. години 41.602 писмених, док је број неписмених стално опадао: 1961. године  било их је 13.974, 1971. године за 2.500 мање, а 1981. године укупно 8.252 или 17 посто од укупног броја становника у општини. Постотак дјеце обухваћене основним образовањем порастао је од  1961. до  1981. године за 50 посто: 1961. године било је обухваћено 45,4 посто дјеце, а 1971. године у школе је ишло 72-3 посто, док је1981. године 95 посто. Бројчани подаци из 1985. године показују да на подручју општине Теслић има 33,6 посто становника са 1 до 3 разреда основне школе или су без школе, 28 посто су са 4 до 7 разреда, 23,3 посто су са завршеном основном школом, 12,9 су завршили средњу школу, а 2,2 посто су са вишом и високом школом или завршеним факултетом.

У 1984/85. школској години у општини Теслић дјелују сљедеће осморазредне основне школе:

  • Основна школа „Младост“ Теслић, која продужава традицију прве отворене основне школе у Теслићу, од 1893. године, у 1948. години у Теслићу је била отворена и нижа гимназија (са 4 разреда), па су те двије школе 1. септембра 1956. године спојене и настала је осмогодишња школа коју похађа око 1000 ученика годишње. Ова школа имала је и двије подручне школе у Руднику, која је отворена у јесен 1944. године, а у новој згради је од 1957. године и подручну школу у Врућици, која је отворена још 1933. године и имала је само три одјељења.

 

  • Основна школа „Браћа Рибар“ Теслић, изграђена је у акцији „Хиљаду школа у БиХ“ и отворена је 25. септембра 1978. године и имала је око 1650 ђака. Ову школу похађали су ученици из: централгог дијела Теслића, Барића, Доњег Ранковића, Ружевића, Осивице, Горње Радње, Жарковине и Стењака. Уз ову школу биле су везане и подручне школе: Доњи Ранковић (Мемић Брдо) која је изграђена 1950. године и адаптирана 1969. године, у Ружевићу (почела је са радом 1959. године, а дограђена је 1962. године), у Осивици (започела је са радом 1955. године, затим је изгорјела, да би на тим темељима била подигнута школа 1977. године), у Стењаку (почела је са радом у јесен 1944. године) и у Барићима (почела са радом 1953. а у новој згради је од 1969. године) од којих су неке доста оскудне са наставним средствима.

 

 

  • Основна школа „Зорка Јотановић“ у Чечави (која наставља традицију школе из 1903. године) изграђена је, такође, у програму „Хиљаду школа у БиХ“ априла 1978. године, а претходно је радила у згради задружног дома од 1962. године. Матичну школу 1984/85. години похађа 560 ученика . Подручне школе су у: Укриници (започела са радом 1927. године, која је у рату изгорјела и поново почела са радом 1949. године, а нова зграда подигнута је 1970. године), у Растуши (почела са радом 1947. године), у Галамићима (отворена 1953. године и радила је у неусловном објекту све до 1984. године), а у Планама и Ступама постојале су школе од 1954. године и због малог броја ученика престале су да раде у школској години 1984/85, а ученици тих школа превозе се до школе у Чечави.

 

  • Основна школа „Данко Митров“ Прибинић отворена је 1906. године као четвероразредна, а после ослобођења почела је са радом 1945. године. Нова школска зграда савременог типа подигнута је 1976. године у акцији „Хиљаду школа у БиХ“, имала је око 950 ученика. Подручне школе су у Доњем Булетићу (постоји од 1933. године), у Горњем Булетићу (отворена 1. новембра 1959. године), у Лукавцу (изграђена 1977, а отворена 4. септембра 1978. године), у Парлозима (отворена 1959. године) и у Доњем Липљу (отворена 1925. године, а нова зграда подигнута је је 1979. године).

 

  • Осморазредна школа у Горњој Шњеготини је подручна школа у саставу ОШ „Данко Митров“ Прибинић. Почела је са радом као четвероразредна 1950. године, а 1971. године прерасла је у осморазредну. Нова школска зграда изграђена је 1972. године, али није сасвим завршена, имала је око 300 ученика.

 

  • Основна школа „25. мај“ Слатина, започела је рад као четвероразредна одмах послије ослобођења Теслића, а пресељена је из Комушине, гдје је основана 1887. године. Једно вријеме до 1967. године била је подручна школа ОШ „Блатница“, а тада је подигнута нова зграда и у Слатини отворена осмогодишња школа коју је похађало око 980 ђака годишње. У акцији „Хиљаду школа“ изграђен је савремени школски простор и отворен 1982. године. Подручне школе су у Каменици (основана 1950. године) и у Комушини (послије ослобођења поново отворена 1954. године, а нова зграда изграђена   године).

 

  • Основна школа „Бранко Маркочевић“, Ђулић основана је 1953. године са четири разреда, а као осмогодишња ради од 1963. године. Школска зграда је подигнута 1955. године и послије је неколико пута дограђивана да би одговарала потребама. Подручне школе су: у Ранковићу (отворена 1963.), у Кузманима (почела да ради у новој згради 1964. године), у Влајићима (отворена 1947. године, а нова зграда подигнута 1961.) и у Горњем Теслићу (била изграђена зграда за школу 1939. године, али није радила; послије ослобођења зграда је обновљена, као и 1975. године послије пожара).

 

  • Основна школа „Млади Горани“, Угодновићи, почела је са радом 1954. године са 4 разреда, а од 1969. године има 8 разреда. Објекат није намјенски грађен и не одговара постојећим нормативама. Подручна одјељења су: у Очаушу (прва школа са два одјељења изграђена је 1949. године, а нова 1982. године, исто са два одјељења), у Угодновићу Горњем (2 одјељења у објекту изграђеном 1966. године), у Брићу (школа отворена 1963. године, у новој згради од 1983. године са два комбинована одјељења) и у Бијелом Бучју (школа отворена 1962. године, а нова зграда подигнута је 1975. године, такође са два одјељења).

 

  • Основна школа „Ратко Јовановић“, Горња Врућица, отворена 1951. године као четвероразредна и до 1978. године радила је као подручна школа у саставу ОШ „Младост“, Теслић, а тада је подигнута нова, савремена зграда за осморазредну школу, па школа и дјелује као таква.

 

Те школе у 1984/85. години укупно похађа 10. 086 ученика. Постоји и 9 основних специјалних одјељења са 125 ученика. У тим школама ради 324 наставника разредне и предметне наставе, а укупно је запослено 424 радника.

 

У Теслићу је од 1900. године, постојала и радила шегртска школа. Као таква, радила је све до 1972. године када је удружена са Гимназијом, па је образован Средњошколски центар. У току свог рада школа је дала више од шездесет генерација врсних стручних радника и занатлија: хемијске, електричарске, металоприређивачке, дрвоприређивачке и других индустријских и занатских струка.

Све до 1959. године у Теслићу није било средње школе, а тада је у граду отворено истурено одјељење Економске школе из Добоја. Одлуком Народног одбора општине Теслић од 10. децембра 1962. године, у Теслићу је основана Гимназија, али је прва генерација Гимназијалаца (19 ученика) започела школовање у септембру 1971. године у истуреном одјељењу добојске Гимназије. Било је доста тешкоћа у вези са смјештајем школе, а и са обезбјеђивањем наставног кадра, па је још 1963-64. године Гимназија у Теслићу имала само 5 професора, од којих су тројица имали положен стручни испит, а држали су наставу из десет предмета. Из Гимназије је укупно изашло 19 генерација ђака, а посљедња 1983. године, када је школовање завршило 98 ученика. Од 1972. године Гимназија је била у саставу Средњошколског центра и њен рад се угасио увођењем усмјереног средњошколског образовања.

Послије свог формирања, Средњошколски центар , који од 1979. године  носи име народног хероја Ђуре Пуцара Старог и имао је око 770 ђака. Убрзо, затим, дошло је до прилива ђака и до значајног развоја средњошколског образовања у Теслићу, што је увелико помагало теслићкој привреди у погледу побољшања структуре средњеобразовног кадра. У протеклом раздобљу до 1985. године, у Центру је разграната мрежа струка и занимања (9 струка и 40 занимања), а ученици се још при упису усмјеравају и то 65 посто на производно-техничка и 35 посто на административно-усложна занимања. Од 176 укупно запослених у Центру, 127 је са високом стручном спремом различитих специјалности и профила. У школској години 1984-85. наставу у Центру похађало је укупно 3.469 ђака.

Средњошколски центар „Ђуро Пуцар Стари“ је самоуправно био организован у три основне организације удруженог рада, а има и радну заједницу заједничких послова. Центар се финансирао из средстава Регионалне самоуправне интересне заједнице за усмјерено образовање у Добоју.

 

Извор –  Адван Хозић „Теслић у НОБ“

Слика: Небојша Дујковић

/by

ДРАГИША ВАСИЋ – ТЕСЛИЋ И ОКОЛИНА У ВРИЈЕМЕ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ ФЕУДАЛИЗМА У КАПИТАЛИЗАМ

Путовање Артура Џона Еванса кроз усорски крај. Тешањска каза о српском устанку у Босни (1875-1878)

 

Драгиша Д. Васић, рођен у Угодновићу (Теслић) 1971. године. Завршио Педагошку академију и Филозофски факултет у Бањој Луци. На истом факултету 2006. одбранио магистарски рад Дјелатност Бранка Чубриловића у избјеглиштву 1941-1945., као и докторску дисертацију 2012. године под називом Теслић и околина између феудализма и капитализма 1878-1941. Драгиша је на научан, али и занимљив начин, приступио проучавању Теслића и свих оних који су оставили свој траг описујућу наш крај и дајући свој суд о њему. Тако је приступио и текстовима Артура Џона, те учитеља Петра Богуновића. Издвојили смо текст који нам се нарочито допао, а педставља виђење и опис Артура Џона Еванса о народима у Теслићу, њиховом начину облачења и међусобним односима различитих народности и религија.

Кроз усорски крај од 14. до 17. августа 1875. правцем Црни врх – Слатина – Конџило – Блатница – Трогир –Вучја планина пропутовао је Бртитанац Артур Џон Еванс. Еванс је у путопису Пјешке кроз Босну и Херцеговину нашироко описао шуме – главно пиродно богатство краја кроз који је прошао. О шумама Црног врха пише: „Храстови се морају задовољити владавином у равници и долини. На овим висоравнима побједнички логорују букве, док их са још веће висине, са планинских утврда прогони боровље (…)“. на Трогиру се пробијао „кроз исконску шуму“: прво „лијепо узраслом буковом шумом (…) прошарану величанственим боровима“ и „преко страшно дебелих пањева“, а „даље, кроз предио борове шуме, мрачне, прастаре, засјечених и осакаћених удова, изгубљених у многим борбама против природних сила“. Шума је расла и умирала без утицаја човјека: „Дрвеће старије генерације узалудно чека на пријатељску сјекиру или рушилачки вихор“. На Вучјој планини Британац је измјерио обим једне букве од 15 стопа, на висини од три стопе изнад земље, а један бор је имао обим око 14,5 стопа. Вучја планина га је одушевљавала својим пространим пашњацима: „Свеж мирис сијена био је опојан; благо таласаста планинска ливада, ту и тамо истачкана величанственим буквама (…) друга страна била је такође прикладно оивичена природним јеловим насадом“. Еванс је наслутио и рудно богатство краја видјевши у кориту притоке Велике Усоре код Слатинр (Каменица или Брусна) јаспис, кварц, лискун, мермер, опални калцедон. Али, највише редова Еванс је посветио опису римокатоличког ходочашћа у селу Комушини, тачније на брду Конџилу, источном огранку планине Борија. Сваке године на римокатоличку Велику Госпу (15. августа) ту се искупи велики број вјерника који долазе и из удаљених крајева да се помоле пред иконом Мајке Божје за здравље или исцјељење , ако је болест већ наступила. Први помен ове иконе је у извјештају са апостолске визитације бискупа фра Марка Добретића 1779. године. Он у извјештају са визитацијом три године раније уопште не помиње икону, па се намеће закључак да се она појавила октобра 1776. и септембра 1779. године. Слика није нарочито велике умјетничке вриједности, а насликао ју је најраније крајем 16. вијека неки сликар венецијанске школе. Према легенди, коју је забиљежио Момчило Спасојевић, икону је пронашао један муслиман у Мркотићу. Још почетком 17. вијека био је значајан број хришћана у том селу код Тешња. Касније је оно постало потпуно муслиманско. Могуће је да је икона била скривена у некој породици која се исламизовала. Могуће је и да је била изгубљена у бурна времена сеоба за вријеме Бечког рата. Сваке године на празник Велике Госпе (15. августа) у процесији хиљаде ходочасника носи икону из цркве у Комушини до завјетне капели на Конџилу.

Артур Еванс пише да се 14. августа навече попео „на врх насељене пусте планине, али сада већ притиснуте и претрпане сјајним мноштвом сељака из удаљених и разбацаних предјела хришћанске Босне. Посматрао је како су се предали молитви „ови биједни сељаци, усљед вјековног насиља већ подивљали и утонули у незнање и фанатизам, одбачени од свијета и овдје занесени у тихим групама (како они вјерују) у неки други срећнији свијет“. На скуп су дошле и групе раје која „припада православној цркви или Србима, како се они поносно називају“. Еванса је највише изненадио муслимански изглед многих хришћанских вјерника. И свештеници су га подсјећали на турске службенике. За мушкарце пише да већином носе свјетлоцрвене турбане. Било је људи „са избријаним тјеменом или, пак, попут правих муслиманских вјерника са једноставно остављеним перчином (…) тамо  је било и жена са лицем потпуно покривеним и изгледало је да страхују од прописа Кур’ана. Описивао је једноставну храну, скромне потребе, нескладну музику и кола сељака из овог краја. Еванс је открио у њима „прикривену срдачност“ и био „изненађен њиховим међусобним држањем и пријатељством“. Највише простора посветио је опису великог скупа „који образује пространи и распламсали ватром освијетљени круг“ у чијој средини „засио је божански народни пјевач на неотесан пањ“. „Врло често снажно узбуђење обузме цио круг и оно налази израз у пригушеном и заносном жуборењу“. У данима робовања оне су биле поносито насљеђе српског народа од Јадрана до Дунава. Евансу је било познато да је ова поезија пробудила дубоку Гетеову пажњу и није никакво чудо што се у њој види знак да је тај народ способан да достигне највеће висине цивилизације. И они су дошли да учествују у вашару и слављу својих римокатоличких супарника.

По Босни су се проносиле различите вијести о устанку који је избио у јулу1875. у околини Невесиња . током свог боравка у Дервемти и Тешњу, Еванс је видио да турске власти хитно позивају војне резервисте. Ту мјеру су носиоци турске власти образлагали устанком у Херцеговини. У ствари, очекивао се устанак у Босни. У Дервенти је Британац чуо да је „раја овдје толико сатрвена да не помишља на устанак“. С обзиром на опште прилике у босанском вилајету, не чуди што је тешањски кајмакам био неповјерљив према британским путницима и што је на конџилски скуп којем су присуствовале хиљаде хришћана послао своје „службенике и жандамеријске страже“ као мјеру предострожности против евентуалних нереда или завјере. Путописац је запазио да се заптије „кад нису под непосредним надзором страних конзулата (…) једноставно опходе с рајом као са стадом стоке.

На ширем просторном и временском плану уочљив је јаз између српског грађанства и сељаштва као различитих друштвених класа. Сељаци су жељели побједу против муслиманског племства која би значила укидање феудалних односа, а њих учинила власницима земље коју обрађују. Трговци и ријетки интелектуалци, подржани из Србије, настоје придобити муслимане у Босни за српски национални покрет. Они ускачу у вођство сељачког устанка од 1875. до 1878. године, тако да долази до расцјепа по класном кључу, који је један од узрока пораза устанка.

 

Драгиша Васић „Теслић и околина у вријеме трансформације феудализма у капитализам“

/by

КАТАЛОГ СКУЛПТУРА ПЕТРА ЈЕЛИЋА ИЗ ТЕСЛИЋА

У жељи да наше, теслићке умјетнике, представимо јавности на један модернији начин на који ће лакше допријети до умјетничког аудиторија, приступили смо озбиљнијем процесу каталогизације.
Каталог је доступан у штампаној и у виртуелној верзији, те га можете прелистати и овдје на нашој страници. Техничка и идејна организација осмишљена је и изведена у оквиру ЈУ „Културни центар Теслић“, фотографије је урадила Слађана Челаревић, а селекцију скулптура и критички осврт на Петров умјетнички рад изнио је Марио Игњић, дипломирани ликовни умјетник из Теслића.
Жеља нам је да у будућности пружимо могућност свим теслићким умјетницима да буду представљени на овакав или сличан начин.
Да би сте погледали каталог кликните овдје -> Петар Јелић, КАТАЛОГ СКУЛПТУРА
/by

1. АВГУСТА ПРОМОЦИЈА ТЕСЛИЋКОГ ВЕЗА

Када су Душанић Милева и Костић Симо из Прибинића прије деведесет година Музеју Републие Српске поклонили везене кошуље урађене стотињак година прије тих дана, нису ни слутили да ће у ХХI вијеку то бити једини узорци теслићких везова из тих времена.
У хаљинама урађеним на основу узорака из Музеја фотографисали смо наше лијепе Теслићанке.
1. августа у градском парку у Теслићу у оквиру манифестације „Јавни час фолклора“, поред других планираних садржаја, испричаћемо вам цијелу причу o „teслићком везу“ показати наше хаљине и изворне теслићке ношње.
Видимо се!1. АВГУСТА ПРОМОЦИЈА ТЕСЛИЋКОГ ВЕЗА 11 1. АВГУСТА ПРОМОЦИЈА ТЕСЛИЋКОГ ВЕЗА 12 1. АВГУСТА ПРОМОЦИЈА ТЕСЛИЋКОГ ВЕЗА 13 1. АВГУСТА ПРОМОЦИЈА ТЕСЛИЋКОГ ВЕЗА 14 1. АВГУСТА ПРОМОЦИЈА ТЕСЛИЋКОГ ВЕЗА 15
/by

„Скривени драгуљи Републике Српске“

„Петаp Богуновић у периоду од 1929. до 1937. године сакупљајући материјале за књигу „Из усорског краја и околине“, боравећи у селима очаушко-прибинске парохије, очаран везом, записао je :
„Чобаница, на камену погурена, занијела се ситним својим везом. Да погледамо, зачудили би се љепоти и израдби те њезине рукотворине! На грубом домаћем платну везе танком иглицом шарене орнаменте, које може само умјетничка душа да замисли. Боје њеног веза тако су хармоничне као да и је сама природа стварала. Ту је свијетло и тамно зелена, као лице и наличје каква листа; пурпурно црвена као зрела јагода, малина или оне црвене шумске бобице; жута као средина ивањског цвијета, модра као плаветнило вира или неба, смеђа као јесењи увео листак. Још к томе црна, која је израз бола и туге, она других боја не познаје. И са тих неколико боја, које сама варењем корјења и коре припрема, изводи бројем и слагањем, орнаментике: крсташе, гране и цвијеће, чија љепота и складност опаја душу умјетника и сликара. И ти извезени комади: рукави, прса, овратници, добиће тек праву вриједност и изглед кад се саставе у живописну одјећу, којом ће се одјенути наша везиља. Тад ће њезино здраво планинско лице синути од радости и поноса, да је она то све својом руком израдила. Сваки ће је цвијетак или шара, да сјећа оне пјесме или уздаха, што је пратио израду овога веза. Оваква одјећа трајаће дуги низ година, јер вез остаје исти „ он нема вијека“ чим је старији-тим љепши и вриједнији. На сунцу и киши је везен, сунце га не блиједи, а киша га не квари. Напротив! Вријеме га и непогода освјежује и тад у борби са природом некако сине још већом снагом и сјајем!“
У сарадњи са Независним новинама кроз пројекат „Скривени драгуљи Републике Српске“, теслићки вез дио је серијала прича о дванаест потенцијалних недовољно истражених културно – туристичких драгуља.
Већ од наредног викенда комплетну причу можете пратити на свим порталима Независних новина као и у њиховом штампаном издању.
"Скривени драгуљи Републике Српске" 17 "Скривени драгуљи Републике Српске" 18 "Скривени драгуљи Републике Српске" 19 "Скривени драгуљи Републике Српске" 20 "Скривени драгуљи Републике Српске" 21
/by

ДАНИЈЕЛА ЂУКАНОВИЋ: ТЕСЛИЋКИ ВЕЗ У ПРОШЛОСТИ И ЊЕГОВА ПРИМЈЕНА У ДАНАШЊЕМ ВРЕМЕНУ

,

Сви елементи одјеће, било сеоске или градске, доживљавали су трансформације и мијењали су се у зависности од природних услова са једне стране и историјско-политичких процеса са друге стране. Све промјене у развоју и форми традиционалног костима од оног са краја XIX вијека и до 50-их година XX вијека можемо пратити у самој трансформацији кошуље.

“Подстицај променама дају велика, комплексна политичка догађања и историјска кретања. У току сеоба и мешања становништва од пресудног је значаја за одржавање и преовладавања ношње старосједилаца или досељеника то чија је култура јача. Истраживања су утврдила да окупацијом Босне и Херцеговине од Аустроугара 1878. године долази до великих промена које се огледају у наглом губитку динарских одлика одевног обрасца. Доминантну улогу имаће панонски и оријентални елемент, било у кроју или детаљима. Поједини елементи ношње оријенталног-градског порекла продиру у села у време њиховог ослобођења од турске власти и продора елемената западне културе.”[1]

Народна ношња у теслићком крају припада посавском  типу народних ношњи, односно ношњи Брђана. Назив “Брђаци” карактеристичан је и за Србе и за Хрвате који живе око Теслића и Добоја (села: Макљеновац, Алибеговци, Сивша, Уларице, Путниково Брдо, Вила, Комушина, Бардаци, Барићи, све до огранака планине Борје југозападно од Теслића). Српско становништво насељава западни дио ових крајева уз ријеку Укрину. Постоје и мијешана села тако да се не може повући строга граница између српских и хрватских села.[2]

Ношња “Брђака” дјелује доста скромније од ношње равне Посавине. На њој нема пуно веза, а и сами дијелови, нарочито кошуље и мараме које се у овом крају зову “крпе” много су скромније и мањих су димензија од посавских. Старији тип ношње овог типа изгубио се почетком XX вијека, поготово везене мараме, опанци и шарене чарапе, док се остали дијелови ношње носе уз новији тип кога становници теслићког краја памте, а то је тип ношње од 40-их година XX вијека. Новији тип ношње је народна ношња коју теслићани данас препознају као дио свог националног и културног идентитета. Материјал, крој и вез те ношње данас представљају израђујући реплике народних ношњи и изувачањем техника веза теслићког краја у времену у којем они данас живе.

Старији тип ношње теслићког краја, односно ношња која је израђивана крајем XIX вијека данас се на терену  не уочава, и као таква непозната је већини становништва теслићког краја као дио њиховог  културног идентитета. У Музеју Републике Српске чувају се два примјерка женских кошуља из теслићког краја које су израђене крајем XIX вијека, а откупљене у Музеј 30-их година XX вијека. Једна од њих је од домаћег ланеног платна кројена, вуном домаћом и памуком везена, ниспрсница памучним концем везена. Колијер је од куповног платна. Рукави су при дну везени вуном смеђе, плаве и зелене боје у орнаменту гранчица. Испред овог орнамента је плави вунени прутак у цик-цак везу од бијелог памука, смеђи вунени прутак и на ивици рукава бијела ланена керица. Кошуља је откупљена од Душанић Милеве 1937. године из села Прибинић. Друга женска кошуља откупљена је у Музеју 1932. године од господина С. Крстића из села Прибинић. Израђена је од ланеног платна. На рукавима кошуље преовладава мотив гранчице у тамноплавој, тамноцрвеној и смеђој боји. Уз гранчицу се уочава и мотив цвијета.

Реплике народних ношњи и по који оригинал који се данас чува унутар одређених удружења која дјелују и раде у теслићком крају израђиване су по узору на новији тип народне ношње која је била позната од 40-их година XX вијека док није нестала у потпуности. Женска народна ношња састоји се од: ланене или памучне кошуље, тканице, ткане мале прегаче, јелека и мараме. Вез на кошуљи је представљен у хоризонталној линији по скуптима, на “јачици”око врата и по порубу рукава ријетко.

Ношња старијих жена, млађих жена и дјевојака нема велике разлике, само је код млађих богатије украшена везом и свјетлијих је боја. Помијешани лан и памук се такође ткају и кошуља добија име према рељефним шарама изведеним у ткању: “прејна кошуља”, “стрикуља”. За кошуље од чистог памука има исто више назива: памучна шаруља, стрикуља, узводна, кутмијача ( са шарама “на кутије”), посемача ( на уздужне пруге, зване стрике). При дну кошуље је вез “крижар” или крстић у виду пруга око цијеле кошуље или пак нешто крупнија врпца звана “мострица”. По дну кошуље је нашивена чипка, руком рађена.[3]

Од мотива новијег типа народне ношње који је присутан на репликама које се чувају у Удружењима која раде теслићки вез  карактеристичан је мотив зелене гранчице са цвјетићима у плавој, црвеној, зеленој, љубичастој и смеђој боји. Овај мотив доминира на кошуљама у женској ношњи теслићког краја. Мотив гранчице присутан је и на “колијеру” односно “јачици”  кошуља. Мотиви су израђени у крстачкој техници веза. У старијем типу ношњи на кошуљама је била примјетна “кита” или “ружа” при дну разреза кошуље. У новијем типу ношњи “ружа” при дну разреза кошуље није присутна. Око врата женских кошуља најчешће је вез са већ наведеним мотивом гранчице. Овај мотив је присутан и по рубу кошуље, док је при дну кошуље нашивена чипка. У новијем типу ношње платно је шивано на машини. Поред лана користило се и куповно платно. Преко кошуље ношен је дуги зубун од црног ваљаног сукна. Око паса је уска тканица тамнијих боја. У православној ношњи теслићког краја прегаче су мањих димензија са геометријском орнаментиком, док су у католичкој ношњи уздужних вертикалних пруга на коцке. На глави су жене носиле обичне четвртасте мараме са дугим ресама по ивици. Марама се обично везала позади испод оног краја који виси.

Мушка ношња је јако рано нестала из употребе. Кошуља је израђивана од обичног конопљиног, ланеног или мијешаног платна ткана у “двије нити” ткз. “мелез”. Набрана је у ситним наборима. Кошуља је дуга до кољена. По скутима кошуље углавном је представљен вез у облику мотива цвијета са четири латице у плавој, зеленој и смеђој боји. Вез је рађен у крстачкој техници веза.  Рукави су широки или са манжетном. Гаће су од истог платна као и кошуља. Имају мали тур и дуге уске ногавице, по дну океране. Љети се обично носи само кошуља и гаће. Кошуља увијек иде преко гаћа.  И мушкарци као жене носе прслук од црног ваљаног сукна.

Напријед наведени вез и мотиви који преовладавају на везу су дио културног идентитета становништва теслићког краја од 40-их година XX вијека до данас, и као такав треба да буде препознат, сачуван, заштићен, примјењив и представљен као дио нематеријалног културног  насљећа ове локалне заједнице. Удружења чија је примарна дјелатност баштињење традиционалних вриједности теслићког краја требало би да свакодневно у оквиру својих дјелатности преносе знање, вјештине и умијеће у изради веза теслићког краја. Очување нематеријалног насљећа, у овом случају веза, манифестује се у развијању свијести код млађих генерација о значају очувања и заштите прије свега нематеријалног насљеђа своје локалне заједнице, а онда у едуковању о значају нематеријалног културног насљеђа на глобалном плану. Да би се очувало и заштитило нематеријално насљеће, у овом случају вез, неопходно је да жене везиље које практично преносе знања то раде на највјеродостојнији начин и да у изради веза примјењују аутентичне мотиве, технике веза и боје које су дио културног идентита њиховог краја, без примјеса и додавања елемената који нису били дио насљеђа заједнице којој они припадају. Примјењивање ових принципа у заштити и преносу знања омогућило би становиштву теслићког краја да његово културно насљеће буде препознато на локалном и регионалном плану. Организовање радионица веза, представљање радова везиља на изложбама, едукација везиља од стране стручних лица, презентовање веза у виду сувенира Општине Теслић само су неки од начина како нематеријално насљеће може бити препознато као дио идентитета једне заједнице, као такво створило би могућност успостављања његове самоодрживости.

 

 

Данијела Ђукановић

музејски савјетник, етнолог

[1] Мирјана Менковић: Зубун, Колекција Етнографског музеја у Београду из XIX и прве половине XX вијека, Етнографски музеј у Београду, 2009, стр 63.

[2] Zorislava Čulić: Narodna nošnja u Posavini, II, Glasnik zemaljskog muzeja u  Sarajevu, sveska XII, Sarajevo, 1957, str. 7.

[3] Исто, стр. 7

/by

„ТЕСЛИЋКИ ВЕЗ“ – ПРВИ ЕЛЕМЕНТ СА ПОДРУЧЈА ОПШТИНЕ ТЕСЛИЋ УПИСАН НА ЛИСТУ НЕМАТЕРИЈАЛНОГ КУЛТУРНОГ НАСЉЕЂА РС

, ,

Општина Теслић обилује богатим  нематеријалним културним насљеђем које су становници ове општине стварали и баштинили у протеклом  периоду.

Под утицајем  историјских промјена, миграција и трендова често долази до промјена и нестанка тих елемената , те смо често свједоци непостојања аутентичних извора информација о постојању истих.

Од самог оснивања у ЈУ „Kултурни центар Теслић“ јасно је кроз Програм рада постављен један од основних циљева, рад на очувању материјалног и нематеријалног насљеђа општине Теслић.

Уписом „Теслићког веза“ на  Листу нематеријалног културног  насљеђа Републике Српске  за ЈУ „ Културни центар Теслић“ којом руководи директор Жељка Драганић Вуковић , може се рећи да су практичним примјером указали на који начин треба у будућности приступати овој проблематици.

Упис „Теслићког веза“ на  Листу нематеријалног културног  насљеђа Републике Српске  отвара пут афирмације многих елемената који се на сличан начин могу чувати од заборава, било ангажовањем запослених у ЈУ „Културни центар Теслић“ било од стране неке друге организације и појединца који свакако могу рачунати на помоћ, искуства и посредовање руководства ЈУ „Културни центар“.

Уложен је огроман   труд у истраживања  на терену који је  резултиро избором мотива тесличког зеза  предложеног за упис на Листу.

Музејски стручни савјетник, етнолог Данијела Ђукановић заједно са сарадницом везиљом  Свјетланом Марковић пружила је неопходну стручну помоћ, али свакако најзначајнији допринос   на овом пројекту  дала су Удружења која својим дјеловањем доприносе очувању старих народних ношњи, а самим тим и теслићких везова. Нека од ових Друштава у својим архивама баштине експонате старе и више од стотину година. Своја искуства, знања и материјале безрезервно су ставила на располагање ЈУ „Културни центар Теслић“ са циљем да   заједничким ангажманом истрајемо на путу заштите теслићких везова од стране Владе РС као посебног нематеријалног културног насљеђа наше општине те да у будућности Теслић буде препознатљив по једном специфичном бренду „Теслићком везу“. То  су прије свега Удружење жена „Теслићке златне руке“, КУД „Наши обичаји Теслић“, КУД „Недељко Спасојевић“ из Очауша, КУД „Душан Станковић“ из Чечаве, КУД „Вез“ Теслић и СПКД „ Просвјета“ као и велики број појединаца који су уступили на увид предмете из личне колекције.

 

Ослаљајући се на експонате из Теслића архивиране у музеју РС, досадашња сазнања из литературе и поменути рад на терену у Теслићу, директор ЈУ „ Културни центар Теслић“, Жељка Драганић Вуковић 3. марта 2020. године обратила се ЈУ „ Музеј Републике Српске“, уз  молбу,  да од Владе Републике Српске затражи Сагласнот за упис „Теслићког веза“ на  Листу заштићеног  нематеријалног културног наслијеђа Републике Српске.

У допису је између осталог наведено:

„Општина Теслић великим дијелом својих граничних рубова  наслања се на Федерацију БиХ. Узимајући у обзир ову чињеницу и историјска дешавања која сежу у далеку прошлост, јасно је да је на овим подручјима долазило до мијешања култура, а самим тим  и до модификације материјалног насљеђа у овим крајевима.

Када је у питању вез на народним ношњама и употребним етно предметима  такође су уочене промјене и мијешања мотива и типова веза.

 

Успјели смо да  индентификујемо  вез који је претрпио најмање промјена а кориштен је од четрдесетих година прошлог вијека. Примјерке ношњи на којима постоји вез са мотивом који смо препознали посједују  КУД „Недељко Спасојевић“ Очауш и КУД „Наши обичаји“ Теслић.

Обе ношње потичу из четрдесетих година прошлог вијека. И на основу тих мотива рађене су ношње које ова Друштва користе данас.

Ријеч је о мотиву гране, рађене покрстицом уз кориштење природних загаситијих боја.

 

У циљу заштите препознатог елемента, обраћам Вам се са приједлогом да се на Листу нематеријалног културног насљеђа Републике Српске упише „Теслићки вез“, који  је као дио културног насљеђа народа овога краја препознат од 40 их година двадесетог вијека.“

Дописом  Министарства просвјете и културе Републике Српске  број 07.06/622-27/20 од 1. јуна 2020 године, ЈУ „Музеју Републике Српске“ дата је сагласност за упис „Теслићког веза“ на Листу културног нематеријалног насљеђа Републике Српске“, а самим тим први елемент нематеријалног насљеђа општине Теслић  заштићен је за будуће генерације.

/by

ЗАВИЧАЈНИ ПИСЦИ: БОШКО Н. ПЕТРОВИЋ „ОПЛАКАНЕ ЉУБАВИ“

По  Божјој вољи врела љубавна постеља брачног пара Јоце и Пејане Летић 1887. године изњедри  прво чедо – сина Ђорђу на општу радост бројне породице, родбине, тазбине, комшија и пријатеља. Дуго од јавности скривана кубура разузданог оца Јоце снажним пуцњем огласи радост и весеље у кући Летића и срцима бројних укућана. Пуцањ је био довољан весељаку и шаљивџији Пери – „Хајдука“ да први дође , честита добитак, покваси гло шљивовицом и омрси бркове разноврсном и богатом мезом радосних родитеља и укућана………..

 

Уз Божју вољу из брачне постеље Игње и Савке Летић 1891. године у живот беспуча „тумбарну“ дјевојчица којој дадоше име Госпава. Ова породица се већ раније била одродила од породице Јоце Летић и његових сродника…

(Бошко Н. Петровић)

/by

ДАН ТЕСЛИЋКЕ КАТОЛИЧКЕ ЖУПЕ – ТРАДИЦИОНАЛНО ОД 1932. ГОДИНЕ

,

Вјерници Католичке цркве у Теслићу традиционално 19. марта обиљежавају Дан теслићке католичке жупе који се везује за благдан св.  Јосипа Небеског. Догађај је вјерског карактера и обиљежава се традиционално од 1932. године  када је црква изграђена, али је и својеврсна  препознатљива  манифестација за католичко становништво овог краја те прилика за дружење и куповину разних свјетовних предмета. Послије вјерског обреда који се дешава у црквеној сали, практикује се свечани ручак и народно весеље у дворишту цркве.

Занимљива је чињеница да је у периоду од 1906. до 1945. у Теслићу дјеловало  Хрватско културно друштво „Напредак“, које је на иницијативу групе младих људи обновљено 2015.

/by