Угледни бањалучки професор Српског језика и књижевности, теоретичар културе, есејиста те главни уредник књижевног часописа “Српски преглед” недавно је објавио књигу “Читање поступака”, зборник књижевних критика и критичких огледа у којима се у посљедње двије деценије бавио домаћом књижевном и културном сценом. Заборављамо оно што су знали наши неписмени преци када су обнављали своју државу. Ту спознају, коју ми упорно игноришемо, одријешито је формулисао Доситеј Обрадовић, који је рекао: српско питање је културно питање-каже Душко Певуља.
Душко Пеуља о својим ђелима и својим критичким размишљањима је 11. новебра говорио и пред теслићком публиком као гост Народне библиотеке „Данило Киш“.
Недавно је бањалучки портал Српска инфо објавио опширан итервју са овим књижевником гђе је појаснио своје критичке ставове о односу према култури.
„Критички говорим о приликама у култури у Републици Српској и уопште о статусу културних садржаја у свијести оних који обликују културну и јавну свијест. О томе човјек, ако озбиљно приступа ономе чиме се професионално бави, мора говорити искључиво критички, јер позитивних примјера има тек спорадично.
Ми у Републици Српској, којима су пуна уста приче о стварању државе, заборављамо оно што су знали наши неписмени преци када су обнављали своју државу, подносећи за те напоре велике жртве, спознају, коју ми упорно игноришемо, одрешито је формулисао Доситеј Обрадовић, који је рекао: српско питање је културно питање! Довољно је за оријентире у оваквим временима, преломним и прекретничким, узети само оно што су о стварању државе и њеном утемељењу говорили наши истакнути интелектуалци и писци. У књизи, а често и у својим јавним наступима, цитирам чувене Дучићеве ријечи: “Где се штеди на култури, друштво почива на лажи а држава на несигурности. Никад ни један народ није пропао трошећи на своју културу пре него на све друго”. Ево Вам у овим ријечима сажето да сажетије не може, изложеног националног питања. Али, до кога то данас допире у Републици Српској. Ми смо друштво које је поразило све темељне вриједности које смо као народ некада имали, без које постојање постаје пуко статирање. Све је на продају: политички ставови и увјерења, јавно изговорена ријеч, основни морални принципи, вјера и националност. И све то зарад мрвице власти и користи, која се углавном не мјери мрвицама, која из тога произилази. То је за мене застрашујуће. Потиру се разлике, неистомишљеници се проглашавају за противнике или непријатеље, док се та убиствена унисоност у јавном дискурсу назива јединство. Скерлић је давно упозоравао: тамо гђе сви исто мисле, нико ништа не мисли!И опет је пјесничка ријеч убједљивија од било чега што у овом тренутку можемо смислити пводом овог опорог инвентарисања. Милан Ненадић у пјесничком циклусу “Страшни суд” на једном мјесту каже: „Лудило нема капије/Шта ће лудилу страже./Овде се сваки закон разбије/Да блиста лудак непоражен:/Одоздо гледа Нико,/Одозго буљи Свеједно/ – Једно, па једно.”
И што је можда најопасније све се подводи под лажни патриотизам, чиме се обесмишљава то племенито осјећање које обремењује сваког појединца. Слободан Јовановић је писао у свом тестаментарном тексту “Један прилог за проучавање националног карактера” да национализам сам по себи не представља никакву вриједност, већ му вриједност прибављају садржаји које му прислужујемо. Мјера нашег патриотизма данас, односно његовог наопаког поимања и злоупотребе, која врхуни у пођели на патриоте и издајнике, већ је магистрално описана у Домановићевој „Страдији”. Један од јунака ове чудесне, и код Срба на жалост увијек актуелне приповијетке, каже: „Живот су наши стари жртвовали за ову земљу, а ми се још предомишљамо да ли за њу само част своју да жртвујемо!“
