„Петаp Богуновић у периоду од 1929. до 1937. године сакупљајући материјале за књигу „Из усорског краја и околине“, боравећи у селима очаушко-прибинске парохије, очаран везом, записао je :
„Чобаница, на камену погурена, занијела се ситним својим везом. Да погледамо, зачудили би се љепоти и израдби те њезине рукотворине! На грубом домаћем платну везе танком иглицом шарене орнаменте, које може само умјетничка душа да замисли. Боје њеног веза тако су хармоничне као да и је сама природа стварала. Ту је свијетло и тамно зелена, као лице и наличје каква листа; пурпурно црвена као зрела јагода, малина или оне црвене шумске бобице; жута као средина ивањског цвијета, модра као плаветнило вира или неба, смеђа као јесењи увео листак. Још к томе црна, која је израз бола и туге, она других боја не познаје. И са тих неколико боја, које сама варењем корјења и коре припрема, изводи бројем и слагањем, орнаментике: крсташе, гране и цвијеће, чија љепота и складност опаја душу умјетника и сликара. И ти извезени комади: рукави, прса, овратници, добиће тек праву вриједност и изглед кад се саставе у живописну одјећу, којом ће се одјенути наша везиља. Тад ће њезино здраво планинско лице синути од радости и поноса, да је она то све својом руком израдила. Сваки ће је цвијетак или шара, да сјећа оне пјесме или уздаха, што је пратио израду овога веза. Оваква одјећа трајаће дуги низ година, јер вез остаје исти „ он нема вијека“ чим је старији-тим љепши и вриједнији. На сунцу и киши је везен, сунце га не блиједи, а киша га не квари. Напротив! Вријеме га и непогода освјежује и тад у борби са природом некако сине још већом снагом и сјајем!“
У сарадњи са Независним новинама кроз пројекат „Скривени драгуљи Републике Српске“, теслићки вез дио је серијала прича о дванаест потенцијалних недовољно истражених културно – туристичких драгуља.
Већ од наредног викенда комплетну причу можете пратити на свим порталима Независних новина као и у њиховом штампаном издању.
