Као јединицу су ме одгајале разведена, запослена, високо образована, секуларна, западно оријентисана мајка и необразована, духовности и Истоку окренута бака. Рођена сам у Француској, а са мајком сам се доселила у Турску када је браку са оцем дошао крај. Иако сам била мала када сам отишла из Стразбура, често помислим на наш мали стан и сјећам га се као мјеста препуног француских, италијанских, турских, алжирских и либанских студената љевичара који су страствено дискутовали о марксистичком филозофу Лују Алтисеру, читали пјесме Владимира Мајаковског и заједнички маштали о револуцији. Одатле сам прелетјела у бакин комшилук у Анкари – веома патријархално и веома конзервативно муслиманско окружење. У то вријеме, касних седамдесетих, у Турској је дошло до пораста политичког насиља и немира. Свакога дана би бомба негде експлодирала, људе су убијали на улици, било је пуцњава у студентским домовима. Али унутар бакине куће владало је сујеверје, перле, гледање у шољу и усмена култура Блиског истока. У свим мојим романима постоји интересовање за оба свијета: свет прича, магије и мистицизма у кући и сијвет политике, конфликата, неједнакости и дискриминације ван куће.
Почела сам да читам веома рано. Много. Али ми је и много времена требало да научим да пишем. Као љеворука, попут друге љеворуке деце, у школи су ме тјерали да пишем десном руком. „Ако не можеш да контролишеш лијеву руку, држи је под столом све време, пошаљи је у изгнанство“, савјетовао је учитељ. Био је то први пут да сам чула реч „изгнанство“ и добро сам је упамтила.
Својим неугледним рукописом почела сам да пишем приче. Не зато што сам жељела да једног дана будем списатељица – мислила сам да је тако нешто немогуће. Око мене није било писаца, никаквих књижевних узора. Али као неком ко се често осећао као „домаћи странац“, чак и у сопственој домовини, заробљена између култура и градова, моја потреба да будем „негдје другдје“ била је дубока. Књиге су ми постале пријатељи. Земља прича постала је моја домовина.
Када погледам уназад, много тога је утицало на мене као читаоца и као писца. Ево једног: у средњој школи, једне суботе, почела сам да читам књигу југословенског писца Иве Андрића „На Дрини ћуприја“. Када сам је завршила, у мени се нешто трајно променило. До тада сам, у школи, учила искључиво званичну верзију отоманске историје. Била је то апстрактна историја у којој готово да није било људи – само неколико споменутих имена која су припадала султану или великом везиру – увек мушкарцу. Речено ми је да су јањичари, који су чинили отоманску војску, били сјајни војници пуни вере и храбрости. Али у књизи „На Дрини ћуприја“ прочитала сам приче о хришћанским породицама чије је синове узимала Отоманска држава, прекрштавала их у ислам и претварала у јањичаре. Да, ти дјечаци су добијали добро образовање и плату – и могли су да напредују до врха и постану везири уколико су имали талента – али се све дешавало по цену тога да никада више не виде своје породице, забораве своју религију и потпуно избришу сопствени идентитет. Истина о јањичарима је била далеко компликованија него што је представљао мој уџбеник из историје.
Одједном сам морала сам да промислим о ономе што сам мислила да знам. Морала сам да се одучим. Оно што ме је Андрићев роман научио у тако раној животној доби било је да одбацим године националистичког образовања. Шапнуо ми је: „Да ли си икада размишљала о причи из угла Другог?“ Ово је круцијално питање које себи морамо стално постављати, без обзира на то у којој земљи живимо, без обзира на то чију смо верзију догађаја слушали и читали.
Роман је важан јер нас повезује са искуствима људи које никада нисмо упознали, временима у којима никада нисмо били, мјестима која никада нисмо посетили. Роман је важан не само због прича које оживљава већ и због тишина које се усуђује да истражи. Као аутори, све време чуљимо уши, усмеравамо их на ритам језика, коришћење речи, на приче и легенде које плове ваздухом – али морамо пажљиво ослушкивати и тишине. Ту проналазимо ствари о којима се у друштву не може говорити отворено; политичке, културне, сексуалне табуе.
Није посао писца да покуша да пружи одговоре. Нити му је посао да проповеда и подучава; управо супротно. Писац мора бити ученик живота, али не ни најбољи ученик, јер никада не смемо завршити ту школу, већ наставити да постављамо најједноставнија, најосновнија и најтежа питања. Читаоцима препуштамо да пронађу одговоре. Искуство сваког читаоца је посебно и сваки ће доћи до сопствених одговора – то је оно што писац мора поштовати. Али роман мора бити слободно место које свима даје једнаке шансе, и где се могу чути различити гласови, где се нијансе славе, а оно што се не изговара је речено.
Постоје различити начини приповиједања и веома различите традиције писања романа у Кини, Русији, Јужној Америци, Блиском истоку или Африци. Постоје запањујуће разлике унутар самог континента или чак у оквиру једне земље, а камоли широм планете. Због тога сваки пут када чујем некога да хвали одређену књигу речима „управо овако треба писати роман“, устукнем мало. Због чега бисмо покушавали да ову сјајну множину облика и гласова сведемо на једну формулу?
Роман као жанр има веома посебно место у турској културној историји. Реч је о најмлађем књижевном жанру за који је од почетка сматрало да је важно средство модернизације и позападњавања. Роман је стигао у Отоманско царство из Европе у касном 19. веку, а први романописци – готово сви су били мушкарци – писали су са мисијом. Познати као „очеви романописци“, поставили су себе изнад ликова, изнад текста, изнад својих читалаца. Гледали су на своје читоаце као на своје синове – децу којој треба родитељско усмерење. Сваки лик је у причу смештан да представља нешто веће од себе самог. Због тога је у многим турским романима језик запостављан; користио се једноставан како би се осигурало да су синови схватили поруку на први начин.
Никада ми није била блиска традиција „очева романописаца“ у којој је аутор – ауторитет. Иако је ово била, и још увек је, доминантна плима у многим деловима Блиског истока, јављале су се и многе подводне струје, укључујући и побуњене кћери – списатељице Блиског истока које су одбиле да се уклопе.
Роман је важан јер, попут алхемичара, претвара емпатију у отпор. Он периферију смешта у центар, даје глас немима, чини да се невидљиво примети. Роман такође дестилише поплаву информација у капи мудрости – како је говорио немачко-јеврејски филозоф и теоретичар културе Валтер Бењамин. Пишући у време када су нацизам и идеологија мржње били у успону, а свет се окретао наглавчке, Бењамин је непрестано наглашавао разлику између „информације“ и „знања“. Веровао је да је писац, у дубини своје самоће, поделио са другима своја искуства, или искуства других, и тиме осветлио „сложеност живљења“. Али ево где Бењаминова теорија постоје још релевантнија за данашњи свет. Што је више информација и што се брже шире, сматрао је, све је већа сложеност живљења. Пролиферација информација по цену мудрости и повећање јаза међу њима биле су ствари које су бринуле Бењамина јер је сматрао да то може довести до умањења, а на крају и смрти уметности приповедања.
Пишући 1934. године, Т. С. Елиот се позвао на Бењаминову изјаву: „Где је мудрост коју смо изгубили у знању? Где је знање које смо изгубили у информацијама?“ Сузан Зонтаг, која је била фасцинирана Бењаминовим радом, се сложила: „Књижевност је, рекла бих, знање – иако, чак и на свом врхунцу, несавршено знање. Као и свако знање уосталом.“
У нашем дигиталном свету, Бењаминово упозорење је постало још релевантније. Имамо прегршт „информација“ – а и ако их немамо, можемо их гуглати. А ту је и „знање“, које, колико год несавршено, захтева дубину, фокус и спорији проток времена. „Мудрост“ је теже савладати – рекла бих да она обухвата не само знање него и емпатију и емоционалну интелигенцију. У животу можете наићи на веома паметне људе са ниском емотивном интелигенцијом. Мудрост је тешко постићи јер захтева когнитивну флексибилност. Такође, она захтева да појединац искорачи из политике идентитета и затворених система.
У јеку свега што се данас дешава, посебно након глобалних шокова 2016. године, можда је потребно да Бењаминовој теорији додамо још један слој: онај о „дезинформацији“. Живимо у течном свету. Непрестано смо изложени не само водопадима информација већ и водопадима дезинформација.
