ИЗЛОЖБА „МИЛАНКОВИЋ” – ПОВОДОМ 140 ГОДИНА РОЂЕЊА СВЈЕТСКОГ ВЕЛИКАНА 1

Културни центар Теслић у сарадњи са СМШ „Никола Тесла” Теслић 31. октобра ће у Теслићу представити изложбу „Миланковић” коју је поводом 140 година рођења свјетског, а нашег иноватора, Милутина Миланковића, припремио Савез иноватора Републике Српске.

Клуб младих иноватора Теслића окупљених око професора Бојана Радишковића такође је партнер у организацији ове изложбе, а предузеће Елинг из Теслића побринуло се да нам током изложбе буде обезбијеђен неопходан промо материјал.

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ, астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжењер проналазач, доктор технике, универзитетски професор и књижевник, рођен је у Даљу, у Хрватској (тада Аустро-Угарска), 28. маја 1879.

На позив Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић је напустио уносни посао у Бечу и прихватио место професора примењене математике на Универзитету у Београду.

Докторирао је 1904. на Великој техничкој школи у Бечу и убрзо је добио посао у познатој бечкој грађевинској фирми, код барона Питела. Међу првим пројектима које је водио био је пројекат канализације и савског колектора у Београду.

Миланковић од 1905. до 1909. ради као грађевински инжењер у неколико бечких фирми. Афирмацију стиче као пројектант армирано-бетонских грађевина, а пројектовао је или је учествовао у пројекту десет хидроцентрала.

Миланковић је само уз помоћ папира и оловке математички објаснио узроке, настанак и трајање ледених доба на Земљи, доказао везу између небеске механике и климе на Земљи.

Светска наука га је уврстила међу пет највећих научника 20. века, а НАСА међу 15 умова свих времена који су се бавили планетом.

Имао је шест признатих грађевинских патената, а на 25 објеката у Југославији, Аустрији, Италији, Мађарској и Румунији су примењена његова грађевинска решења. На многим пројектима широм земље биће ангажован и по доласку у Београд 1909.

Свих 19 мостова на деоници пруге Ниш-Књажевац грађени су од армираног бетона по истом моделу. Тиме је држави уштедео доста новца, а тражио је да му се плати само 600 динара за пут до Беча. Међутим, почео је Балкански рат и за тај новац је купио опрему. Средином двадесетих година радио је и велике хангаре на свим војним аеродромима Краљевине.

Три године пред смрт Миланковић објављује рад “Вавилонски торањ модерне технике” који одговара на питање до којих висина бисмо се могли попети. Замислио је грађевину сазидану од бетона, полупречника основе 112,84 км и висине 21,646 км, а што представља теоријску границу висине која се због грађевинске статике не може прекорачити. Торањ би имао широку платформу на врху за метеоролошку и астрономску опсерваторију.

Резултате свог рада објединио је у делу “Канон осунчавања и његова примена на проблем ледених доба”. Само што је одштампан, Београд је бомбардован 1941. Књига је нађена испод рушевина и касније доштампана.

Наш генијални научник је поред осталих огромних доприноса творац је и до сада најпрецизнијег календара, којег је предложио у Цариграду (Константинопољу, данас Истанбулу), где је маја 1923. године одржан Свеправославни конгрес.

Његов календар представља заправо ревизију Јулијанског календара. Готово је идентичан Грегоријанском уз једну сјајну корекцију. Наиме, другачије се одређује која секуларна година је проста а која преступна.

Миланковић је спровео обимна истраживања и утврдио је да јулијански календар, од како је успостављен 325. године у Никеји, касни по дан на сваких 128 година. Због тога је на тај календар додао 13 дана. Такође, по Миланковићу сви месеци имају по 30 дана осим фебруара са 28 у простој односно 29 дана у преступној години.

Миланковићев календар тачнији је и од грегоријанског рачунања времена који касни дан

на сваких 3.280 година.

Миланковићево решење одмах су је прихватила већина православног света – Цариградска, Александријска, Антиохијска, Бугарска и Румунска патријаршија, као и Атинска и Финска архиепископија. Против су били Српска, Јерусалимска и Руска православна црква, која није ни имала представника на сабору јер се још опорављала од револуције 1917. године.

Календар су до данас прихватиле 10 од 14 аутокефалних православних цркава, поред наведених и Грчка православна црква, Кипарска црква, затим и мање православне цркве Пољске, Чешких земаља и Словачке, као и Албанска црква. Занимљиво је да и већина парохија у САД православних цркава које се држе старог календара, чак и Московске патријаршије, примењују новојулијански календар.