Путовање Артура Џона Еванса кроз усорски крај. Тешањска каза о српском устанку у Босни (1875-1878)
Драгиша Д. Васић, рођен у Угодновићу (Теслић) 1971. године. Завршио Педагошку академију и Филозофски факултет у Бањој Луци. На истом факултету 2006. одбранио магистарски рад Дјелатност Бранка Чубриловића у избјеглиштву 1941-1945., као и докторску дисертацију 2012. године под називом Теслић и околина између феудализма и капитализма 1878-1941. Драгиша је на научан, али и занимљив начин, приступио проучавању Теслића и свих оних који су оставили свој траг описујућу наш крај и дајући свој суд о њему. Тако је приступио и текстовима Артура Џона, те учитеља Петра Богуновића. Издвојили смо текст који нам се нарочито допао, а педставља виђење и опис Артура Џона Еванса о народима у Теслићу, њиховом начину облачења и међусобним односима различитих народности и религија.
Кроз усорски крај од 14. до 17. августа 1875. правцем Црни врх – Слатина – Конџило – Блатница – Трогир –Вучја планина пропутовао је Бртитанац Артур Џон Еванс. Еванс је у путопису Пјешке кроз Босну и Херцеговину нашироко описао шуме – главно пиродно богатство краја кроз који је прошао. О шумама Црног врха пише: „Храстови се морају задовољити владавином у равници и долини. На овим висоравнима побједнички логорују букве, док их са још веће висине, са планинских утврда прогони боровље (…)“. на Трогиру се пробијао „кроз исконску шуму“: прво „лијепо узраслом буковом шумом (…) прошарану величанственим боровима“ и „преко страшно дебелих пањева“, а „даље, кроз предио борове шуме, мрачне, прастаре, засјечених и осакаћених удова, изгубљених у многим борбама против природних сила“. Шума је расла и умирала без утицаја човјека: „Дрвеће старије генерације узалудно чека на пријатељску сјекиру или рушилачки вихор“. На Вучјој планини Британац је измјерио обим једне букве од 15 стопа, на висини од три стопе изнад земље, а један бор је имао обим око 14,5 стопа. Вучја планина га је одушевљавала својим пространим пашњацима: „Свеж мирис сијена био је опојан; благо таласаста планинска ливада, ту и тамо истачкана величанственим буквама (…) друга страна била је такође прикладно оивичена природним јеловим насадом“. Еванс је наслутио и рудно богатство краја видјевши у кориту притоке Велике Усоре код Слатинр (Каменица или Брусна) јаспис, кварц, лискун, мермер, опални калцедон. Али, највише редова Еванс је посветио опису римокатоличког ходочашћа у селу Комушини, тачније на брду Конџилу, источном огранку планине Борија. Сваке године на римокатоличку Велику Госпу (15. августа) ту се искупи велики број вјерника који долазе и из удаљених крајева да се помоле пред иконом Мајке Божје за здравље или исцјељење , ако је болест већ наступила. Први помен ове иконе је у извјештају са апостолске визитације бискупа фра Марка Добретића 1779. године. Он у извјештају са визитацијом три године раније уопште не помиње икону, па се намеће закључак да се она појавила октобра 1776. и септембра 1779. године. Слика није нарочито велике умјетничке вриједности, а насликао ју је најраније крајем 16. вијека неки сликар венецијанске школе. Према легенди, коју је забиљежио Момчило Спасојевић, икону је пронашао један муслиман у Мркотићу. Још почетком 17. вијека био је значајан број хришћана у том селу код Тешња. Касније је оно постало потпуно муслиманско. Могуће је да је икона била скривена у некој породици која се исламизовала. Могуће је и да је била изгубљена у бурна времена сеоба за вријеме Бечког рата. Сваке године на празник Велике Госпе (15. августа) у процесији хиљаде ходочасника носи икону из цркве у Комушини до завјетне капели на Конџилу.
Артур Еванс пише да се 14. августа навече попео „на врх насељене пусте планине, али сада већ притиснуте и претрпане сјајним мноштвом сељака из удаљених и разбацаних предјела хришћанске Босне. Посматрао је како су се предали молитви „ови биједни сељаци, усљед вјековног насиља већ подивљали и утонули у незнање и фанатизам, одбачени од свијета и овдје занесени у тихим групама (како они вјерују) у неки други срећнији свијет“. На скуп су дошле и групе раје која „припада православној цркви или Србима, како се они поносно називају“. Еванса је највише изненадио муслимански изглед многих хришћанских вјерника. И свештеници су га подсјећали на турске службенике. За мушкарце пише да већином носе свјетлоцрвене турбане. Било је људи „са избријаним тјеменом или, пак, попут правих муслиманских вјерника са једноставно остављеним перчином (…) тамо је било и жена са лицем потпуно покривеним и изгледало је да страхују од прописа Кур’ана. Описивао је једноставну храну, скромне потребе, нескладну музику и кола сељака из овог краја. Еванс је открио у њима „прикривену срдачност“ и био „изненађен њиховим међусобним држањем и пријатељством“. Највише простора посветио је опису великог скупа „који образује пространи и распламсали ватром освијетљени круг“ у чијој средини „засио је божански народни пјевач на неотесан пањ“. „Врло често снажно узбуђење обузме цио круг и оно налази израз у пригушеном и заносном жуборењу“. У данима робовања оне су биле поносито насљеђе српског народа од Јадрана до Дунава. Евансу је било познато да је ова поезија пробудила дубоку Гетеову пажњу и није никакво чудо што се у њој види знак да је тај народ способан да достигне највеће висине цивилизације. И они су дошли да учествују у вашару и слављу својих римокатоличких супарника.
По Босни су се проносиле различите вијести о устанку који је избио у јулу1875. у околини Невесиња . током свог боравка у Дервемти и Тешњу, Еванс је видио да турске власти хитно позивају војне резервисте. Ту мјеру су носиоци турске власти образлагали устанком у Херцеговини. У ствари, очекивао се устанак у Босни. У Дервенти је Британац чуо да је „раја овдје толико сатрвена да не помишља на устанак“. С обзиром на опште прилике у босанском вилајету, не чуди што је тешањски кајмакам био неповјерљив према британским путницима и што је на конџилски скуп којем су присуствовале хиљаде хришћана послао своје „службенике и жандамеријске страже“ као мјеру предострожности против евентуалних нереда или завјере. Путописац је запазио да се заптије „кад нису под непосредним надзором страних конзулата (…) једноставно опходе с рајом као са стадом стоке.
На ширем просторном и временском плану уочљив је јаз између српског грађанства и сељаштва као различитих друштвених класа. Сељаци су жељели побједу против муслиманског племства која би значила укидање феудалних односа, а њих учинила власницима земље коју обрађују. Трговци и ријетки интелектуалци, подржани из Србије, настоје придобити муслимане у Босни за српски национални покрет. Они ускачу у вођство сељачког устанка од 1875. до 1878. године, тако да долази до расцјепа по класном кључу, који је један од узрока пораза устанка.
Драгиша Васић „Теслић и околина у вријеме трансформације феудализма у капитализам“